Najbolji su izleti bez puno dogovora i razmišljanja.
Sad smo već veteranke na putovanjima, pa smo se u tri riječi složile da je dan kao stvoren za Internacionalni Sajam Pršuta u Tinjanu.
Mela i ja dobijemo svoj pečat za ulaz.
Ogroman šator, bezbroj ljudi,
jedna delicija isklesana u kamenu ...
a sve ostalo praznik za oči i nepce.
Degustirate što i koliko želite.
Iskreno, meni se nije dalo gurati s izjelicama, pa nisam degustirala ništa, a nisam ni bila gladna, ali Mela se ljutila i rekla mi da sam je gladnu prevela preko pršuta !
Kad li, na štandu s donacijama, ugledamo ovo:
Čestitkekoje je Mela radila za Bellarta, a on ih je donirao da ih djeca prodaju i skupe novac za izlet.
- Daj, Mela, nazovi Bellarta, možda je tu.
I Mela nazove. Naravno da je bio na sajmu i da smo se našli.
Eto, da nije bilo Bellarta, prijateljica bi mi ostala gladna.
Tu smo žvakale pršut i gledale ekipu kako igra na pljočke, dok je Bellarte rezao ... rezao ... rezao ...
Nakon što smo se najele ( nisam to mogla izbjeći ), Bellarte nas je poveo u obilazak Tinjana.
Ne bi čovjek imao na kraj pameti da se u tom seocetu kriju takve tajne ...
Spomenik pršutu, gdje je u izradi i ideji i Bellarte imao svoje prste.
Prekrasan vidikovac
s okruglim stolom,
i zanimljivom fasadom.
A nakon toga, iznenađenje koje me se dojmilo.
Zbirka starina godpodina Enrika Depiera, koju je skupljao cijeloga života i donirao Tinjanu za Zavičajni muzej.
Tu je bilo zaista jako puno izložaka, a ja vam donosim samo neke.
Eto, bilo je jako lijepo, imamo još puuuuuno fotki, ali i ovako je post predugačak.
Stoga, Bellarte, Mela i vaša reporterka Zvonka pozdravljaju vas i pozivaju na ovaj događaj iduće godine !