Ni me briga kaj je tema ofucana al brate mili to izgleda tak treba delati:
Otišla sam jednom na jednu ne baš željenu i još manje ugodno provedeno kafenisanje, ali moralo se, i ko i obično mobač mi je bil u torbi, deca su znala di sam reko kaj me imaju zvati, niš. Nakon te blentave kave čekam bus i pogledam mob a ono me sinek zval više put, i slal poruku, zaboravil je ključ u vratima i čekal me sat i pol. Doduše mogel se sesti na tramvaj i tih par stanica objasniti eventualnom kontroloru kaj je, na kraju bi i tak ja išla u Ozaljsku se svaditi. Ali da sam vidla ili čula da me treba, digla bih se prije i spasila i njega i sebe. Dobro. Ali ipak to da se ključ zaboravi i presedi na klupi pred kućom sat vremena i nije neka česta pojava, jeltak?
I inače nikad ne držim mob na stolu, ako čujem da mi zvoni u torbi (zanimljivo, to obično čuje onaj drugi, taj ili ta s kim pijem kavicu) i pogledam ko zove, ak nisu deca, javim se kasnije, ne dozvoljavam da mi treći remeti ritam. Ja sam sad s tim s kim sam a ti ak me trebaš, zovi kasnije. Dapače, kasnije nazovem ja i velim - bila sam u društvu, kaj trebaš (niko te ne zove da te čuje kak si). Ta na koju mislim se redovito onda uopće ni ne javi na poziv a i ne javlja se po mjesec dana i više, tolko o tome kolko je hitno.
Ajde, sad ak već niste, vratite film na to: Kad ste zadnjiput popili s nekim kavu a da tom nekom nije bil mob na stol? Nemaš muža ili ženu, nemaš decu, mama te nesme zvati ni slučajno jer si prešel neke godine i mada si još kod nje, ne daš se ti zajebavat. Al mobitel na stolu. Obavezno zove neko važan da te pita samo kaj delaš. Mene niko nikad nije nazval da čuje kak sam. Pokušali su prikazat da me zato zovu ali naravno da su se jadali onda bar sat vremena.
Ma sediš nekad i 2 i 3 sata, ovisno od društvu, niko nikog ne zove, ali mobitel mora biti na stolu! Mojoj staroj Nokiji je sasvim dobro u torbi.
Taj mobitel na stolu u birtiji, to mi dođe ko neki podmukli treći član društva, nepozvan, nametljiv i latentno opasan. I onda se vode razgovori ko da uopće nisam ja tu nego se ta (ovaj put imam jedno izuzetno neugodno sjećanje u glavi) persona koja je zvala obavještava ono kaj se desilo u Zagrebu otkad je pozvana osoba rođena pa do kad se zadnjiput pokenjala (i kakva je bila stolica). Jednom sam se digla, ostavila nofce i otišla, i to je bilo odlično, dobila sam samo mah-mah rukom a kad smo se idući put našle - ko da niš nije bilo, kao sve u redu.
Ja to nemrem verovati!!!
Koja vam je materina ljudi, onda se lepo dogovoritie na mobitel, ajde ja bum u Truloj jetri u 5.35 ajd me ti fino nazovi da si popijemo kavicu, ti svoju doma a ja u Truloj jetri.
Sad idem na kavu s jednim finim momkom, viđamo se redovito! svake dve i pol godine: ak bu stavil mobitel na stol odma se vraćam, ne šljivim.
Kaj na stolu. Ima i fotkih za videti, a nekidan u Kaminu u Novom Zagrebu, 5 mladih ljudi od 20-25 godina (sve djeljivo sa 5) sjedi za stolom i svaki drpa po svom mobaču, nisam znala bi se smijala il plakala, došlo mi je da im priđem i velim - kaj ste dolazili u birc, mogli ste zašparat lovu i svaki mobilizirat isto ovak, na klupi u parku prek puta.
Al uskoro bumo valjda imali čipove u glavi pa više ne buš znal ko s kim opće pripoveda, nebu se vidlo. Ljudi buju se sastajali samo radi blizine. Ono, ajmo se nać na kavi, imam nekih 10-ak razgovora obaviti na mob. Ajd, kad, u pol 10, može, super, ajd vidimo se.
Ak bu metnul mobač na stol ja nastavim ovaj post pa do navečer.
Post je objavljen 02.08.2016. u 10:32 sati.