Previše toga je za ispričati ali ovaj put ću počet valjda sa zanimljivim stvarima.U petak sam bila u Makarskoj.Ja i Edo smo se dogovorili konačno posjetit Brankicu nakon šta nas je zvala po milijunti put.Otvorila je palačinkarnicu i tribalo je degustirat.Vodili smo moje momke s posla,jer su me oni žicali palačinke pa reko da spojim ugodno s korisnim.
Popodne mi se desilo da san zagubila mobitel negdje kod plaže,ispa mi je iz torbe dok san oblačila cipele.Momak koji ga je naša nazva je mater koja je naravno nazvala pola države umisto jedan broj.Prvo je nazvala moju šeficu na Korčulu,da joj ova da broj od mog kolege,onda je njega napala valjda je po ure lajala na slušalicu dok joj je on objasnija da on od 1 ure nije više s nama i moran mu se ispričavat u ponediljak.Da bi onda nazvala lokal da joj oni daju Brankicin broj,da ona nazove Edu,da mi on kaže da nazoven čovika.Logički najkrači put je bio da kaže čoviku pronađi u njenom mobitelu Branku ili Edu i reci in da je izgubila mobitel,trenutno su s njon.Dođoh ja po taj mobitel,a ono pred menom scena is Baywatcha,Pamela Anderson u muškoj verziji,plav,preplanuo,mišičav i govori u redu je smiri se.Valjda mi je panika pisala na licu iako nisan paničarila,bar mislim da nisan.Daje mi mobitel i okreće se ide ća,nisan mu ni stigla ponudit piće.Edi me napa,mater me napala izbija crikus svjedskih razmjera.Poslala san mu kasnije poruku da ako ima vremena da ću ga počastit pićem,ali nije odgovoria,doduše i sad kad pročitam tu poruku ni ja ne bi pristala.DAKLE,KRETEN SAN.Ljudi moji,da van to dokažen napisat ću taj jad.
"E još jednom hvala sta si nasa mobitel i oprosti sta se nisan sjetila platit pice..pa
ako zelis poslije workouta mozemo se
nac....zapravo moja mama trazi da joj
donesen pismeno priznanje da san
platila pice (tri smajlića koji revu od smija) uglavnom ako imas
vremena javi se i jos jednom hvala
ti.Marina"
Dakle Marina je kreten sedme svjetske sile jer jebo majku kako moš mater spominjat u ovakvin situacijama...Vidi se jebeno da neman prakse.Možda mu nisan bila ni simpatična šta ti znaš...Al jeben se glupu i dalje.Po odlasku na koncert vidila san da je još tamo,ali nisan tila upadat i inzistirat jer nisam takva...Pitam jednom,oš,neš,nemoraš.
S druge strane tješim se da ga je majka jednostavno odgojila da mu je dovoljna nagrada šta je čovjek i šta je postupija ko čovjek i da mu je dovoljna nagrada činjenica da se ponija kao čovjek i naravno moja vječna zahvalnost.
Da se razumimo ni ja ne bi da mi neko plača piće zbog ponašanja u skladu s odgojem i da nagrađuje to što jesam.
S druge strane šteta,jer bia je prejeben,ali o čemu bi mi pričali,djelova mi je jednako zblesiran ko i ja....Možda mu je bia crnjak....Meni sigurno je....3 dana san se rugala sebi.Na kraju krajeva sad ima moj broj i ima cijeli život da mi se javi.
Fun situation no. 2 : Fićo
Dsk ima tog svog momka,koji je je tipični razmaženi mamin sin i zapravo mi je zabavno gledat taj njegov derištni odgoj na djelu.Zabavno mi je i kako njoj sve to skupa ide na kurac.
Gdje su mi čiste čarape?Natoči mi kolu!Izvadi mi na pjat!Uskoro će valjda bit i nahrani me i prožvači umisto mene,možda i poseri ili otresi jer meni je ruka neupotrebljiva.
Izuzetno je namporno i iritantno.Nakon toga slijedi tuga,jad i čemer njegovog života.Nama muškarcima je život koma,vi žene,mi vama sve,vi nama ništa itd.Da buden iskrena dođe mi da se momentalno iselin čin počne sa sranjima.
Muška ugroženost je izrazito naporna i nepodnošljiva za slušta,stoga nisam dužna slušat,osim ako se ne radi o mom bratu,ocu i eventualno momku iako si ne bi takvog nikako prisvojila rađe bi bila solo s 50 pasa.
Najbolju nisan vidila dugo,zadnje šta znan da je prikinila s onin svojim,šta mi je u kurcu i ozbiljno san zabrinuta jer znan da su prikinili iz neke glupe izlike ne iz pravog razloga.Odgovorno tvrdin da je on najbolje šta joj se desilo u zadnjih par godina i ne bi ga trebala pustit tek tako i radit to šta radi,ali to je njen život,njene odluke.
Sinoć san bila s P.Đinđer na MOJITU moran priznat onaj mikser je to dobro smiksa unatoč onoj gorkoj limeti uspilo me malo uvatit,ali ipak ne toliko ko nju.Stalno je išla na cestu...Hahaha..
Ona njena V. još i dalje pati za tin svojin....I ta priča je totalno u kurcu jer život se uvik svede na odluke.Uvik je kompromis,oko svega,bez iznimke.Hoćemo li zelene ili crvene cipele,hoćemo li sok ili kavu,itd....
Obitelj je težak kompromis.Koliko god da se susrećem s nekim stvarima i dalje mi je nestvarna pomisao da bi netko svoje dijete prisilo da bira između njega i ljubavi svog života.
U normalnim okolnostima,pa čak i u nenormalnim ja bi svih sjela za stol i objasnila kako nije u redu da ih manipuliraju na takav način.S druge strane znam da čak i takve situacije iako eskaliraju na najgori mogući način nikad ne traju vjećno i da se svi s vremenom pomire s činjenicama.Obitelji bi te trebale podržavat i stajat iza tebe i kad padneš i kad stojiš,ne bi trebale oduzimat tvoje odluke manipulacijama.S druge strane ne bismo im trebali ni dopuštat.Je jasno je meni da oni ulože sve u nas i našu budučnost,ali ipak,je li nam bitnija naša sreća ili njihova.Na kraju krajeva jesmo li spremni živjeti život kakav nam oni žele?
Tužno je to da vas nakon tolikih godina usrečivanja neko zapravo rastužuje,ali nitko vas neće pustiti,jer njima je to navika,morate se izborit,donit odluku koliko god teška i bolna ona bila,trebate pokazat da mislite ozbiljno,da ste svjesni šta gubite i što dobivate,morate ih sjesti za isti stol i objasniti im da koliko god da ih volite ne možete riskirati vlastitu sreću jer vas će boljeti više,živjet ćete nečiju tuđu sudbinu.To nikom nije potrebno,pa čak ni njima.Nije n njima da postavljaju uvjete,jer svako je odgovoran za sebe,a vi više niste djeca.Na kraju krajeva i oni su donili odluke koje su mjenjale živote.Kaju li se zbog njih?Sumnjaju li u iste?Nama svima nedostaje samo malo hrabrosti,malo snage da istupimo.Navikli smo na strah i bojimo se prvih koraka,ali ne možemo cijeli život tako.Da sam tako postupala,nikad ne bi upisala faks koji želim,nikad ne bi upoznala ljude koje sada znan,nikad ne bi putovala,ne bi se osjećala ovako kako se sad osjećam,nikad ne bi bila spremna niti razmislit o tome kakvu bi odluku donijela u nekoj sličnoj situaciji.Naravno da u situacijama donosimo odluke koje nam dođu u tom momentu,ali dobro je da možemo promisliti što sve možemo dobit.Razmišljat o svom životu i bit spreman ga ćivjeti po svojim pravilima.Težak je strah od gubitka,ali sa strahovima se treba suočavat,kad im se prepustiš ubiju te i prije predaje.
Ništa ti ne može kupiti miran san i osmjeh na licu za dobro jutro....
Post je objavljen 31.07.2016. u 12:17 sati.