Nazovem ju jedne večeri, znajući da je sama; jer inače nema spike, sve je podređeno muškarcu, da ne bih ja narušavala ljubavnu idilu, bože sačuvaj.
I ja sama, ak ne računaš papigu, ma dobre volje, čujem kak je, sve pet, sama, dela nekaj kaj voli, atmosfera ono na najjače; prenesem neku smešnu situaciju s posla i od suseda, malo o tramvaju, deci, inspirirana baš i smijem se, sve je to zgodno i spika nam je već zajednička; kad ona veli - moramo prekinuti, uho mi se užarilo od telefona.
E znaš kaj ti se dabogda užarilo, kad si imala situacije da se živ čovjek pita što se rodio, nije bitno, pomogla sam al ne smeš se time hvaliti, nije to kredit, pomogneš i gotovo. Ali ipak: uvijek sam bila tu i meni se uho užarilo pa da bih te dalje slušala prebacila sam telefon na drugo uho. A tebi se uho užarilo.
A vrč, rekla pokojna zla baba Natalija, ide na vodu dok se ne razbije. Gotovo je, nek ti se užari kaj god oćeš. Tak sam ja naime tada odlučila.
I ne javljam se na telefon danima. Ne zanima me.
Kaj nije našla načina da dođe do mene, zjada mi se (to kaj je njoj problem meni je svakodnevica, i to nema veze) i kad je svoje ispričala, ajd bok, sad idem dalje. Ni kak si ti, kak zdravlje, kak deca, ono - čuj jesi to opće ti - taj kome se ja jadam i žalim? Ništa, nula bodova. Kraj partnera, kraj toliko prijateljica, rodbine, ja slušam o tvom problemu, neš majci.
I nemoj mi onda donesti burek (nosi burek jer ga ona voli pa po difoltu moram i ja) i misliti kak je sve zglajhano, burek si mogu kupiti i sama, ako treba prodam se ja i za manje od jednog bureka, ali je motiv opravdan.
A ti nebuš više imala mene za slušati, burek ti se dabogda užario.
Post je objavljen 10.07.2016. u 11:30 sati.