Tih sam godina bila tužna i usamljenija nego inače pa sam ljubav tražila online.
Nekad je bilo dobro, a nekad bi sebi rekla – Moraš prestati.
Vagala sam koliko je što dobro koliko loše i nalazila razna opravdanja.
Trebali smo se naći negdje na pola puta, ali nam to nije bilo zgodno pa smo se našli na bazenu.
Klor me gušio i grizao oči pa su suzile. Rekao je da su lijepe.
Kasnije sam nekome pričala kako sam plakala jer je čovjek pričao o čežnji i žudnji i nijansama koje ih čine različitima.
Jedna me žena pitala kakav je. Nije odvratan, rekla sam, a ona je rekla – Barem nešto.
Imali smo djecu istih godina pa smo ih planirali upoznati, ali nismo. Ovaj je grad selo pa su se nekako upoznali sami.
Na Facebook sam u veze stavila „komplicirano je“. On nije stavio ništa jer tamo nije imao profil.
Redovito smo u Konzumu kupovali namirnice, wc papir i kalodont, on je jednom kupio AAA baterije, a ja sam kupila orhideju na leopard uzorak. Na blagajni smo razdvajali stvari na moje i tvoje, blagajnica je pitala – Plaćate odvojeno?
Stvari su se s nama brzo komplicirale i nekad nas je bilo četvoro, nekad šestoro.
Kad mi je bila puna kapa promijenila sam ime u Fedra i u opis stavila neke riječi Danila Kiša o taštini i ogledavanju u bunaru tuđe praznine.
Onda mi je to postalo glupo pa sam Fedru izbrisala iz svih ponuda.
Kad bi moj prijatelj bio zabrinut i savjetovao mi da se trgnem, ljutila bih se i govorila - Pokušaj ti hodati okolo sa ovakvim srcem.
Onda mi je i to postalo glupo pa sam prestala i odlučila biti sretna.