dođem neki dan doma zposla, umorna, meni ovo vrijeme nikak ne paše, tlak mi je čudan, pa me stišće malo po glavi, malo po prsima, vlaga mi je koma, uvukla mi se u kosti i kožu, sad sam mokra od sparine, pa mi smeta, jer počne puhat, nikad ne zanš jel bu te strefil pljusak il, još bolje, tuča, onda vukljam sa sobom i kišobran i veste, šalove, čarape, deca mi se smiju, i odrasli isto, sva sam neka ko babuška natečena, koma mi je, zadnjih dana i već nemrem taj godišnji dočekat, a čeka me još tolko posla, da mi sve padne roleta, kad se sjetim kaj sve moram sredit prije tog, napokon, odmora, prije svega za mozak, jer, vidim da mi i on već, po malo otkazuje poslušnost, ono, krenem, pa se vratim, onda se nemrem sjetit po kaj sam krenula i zakaj sam se vratila, kog jarca tražim, po džepovima, il torbi, uporno štancam karticu za bodove na Zetovom aparatu, onak, sva sam, pa, već ko krpa trleksica koja je dala sve svoje kapacitete, ižmikana, rupava i, fakat mi je potreban odmor i rekuperacija, jer sam sama sebi bedasta.
dečki su bili vani, pa reko, ajde da si nekaj napravim dok još mogu i malo se odmorim u miru i tišini. sama tišina je za mene velki odmor, a kad uspijem još i noge malo dić, e, to je već tulum, pa zatvorim oči i zamišljam si kak sam na moru u svojoj šumici na ležaljki s nečim finim ozvježavajućim u čaši..... i, taman kad sam se malo opružila na kauču, čujem vani neko deranje, u daljini. al, ono, deračina, užas, skoro ko kolinje.
ma, nije to, sigurno moje dijete, on se ne dere tak grdo, mislim si, al deranje se pojačava, kako se bribližava, i sada sam već sigurna da je to, ipak, moje dijete, prepoznajem i boju i frekvenciju glasa, koje se toliko deralo da sam ja pomislila kako mu se glava odšerafila, ili se sav razbil, ono, neopisivo se jako deral, ko nikad do sada, pa, automatski skočim na vrata vidjeti o čemu se točno radi.
a, njih dva na vratima se natežu, mali se dere iz petnih žila, ko u crtiću, sav je crven već i mokar, a ovaj velki vidljivo nervozan, vuče ga za ruku i špota:
- idemo, Fran! dosta je bilo! cijeli dan smo vani, ajde uđi! -
- neeeeeeću, neeeeeeću - dere se - ne želim ići s tobom, neću doma, hoću igrati seeeeee! -
- Fran, dosta mi te! uđi unutra, odmah! - gleda me očajan.
- NEEEEEEĆUUUUU! NE, NE, NE, OĆU BITI VANI, VANi, VAAANIIII! - dere se još jače i ne posustaje.
pitam kaj se desilo,
- a, cijeli dan smo u parku, i morao sam nositi mali bicikl ( naj bez pedala, na guranje ), i tamo je bio jedan mali kojem ga je ( bicikl ) Fran posudio, pa se mali vozio na njegovom biciklu, a Fran je za njim trčao, samo mama od tog maloga je zbunjena, nije znala paziti na njega, a on je stalno išao prema s biciklom prema cesti, pa Fran za njim, tako sam ja morao paziti na njih dva da ih ne pogazi autobus ili kamion, jer ona ne zna svom djetetu reči da ne ide na cestu. tako cijelo popodne, ni tekmu nisam mogao pogledati, samo sam trčao za njima, a sada kada smo trebali ići kući nije htio, pa se dere skroz od parka do doma. ja sam lud, ja više ne mogu! - ispriča on meni to u jednom dahu.
- hahahahahahaha! a ja sam mislila da se nešto stvarno dogodilo. - laknulo mi je, pa se cerim.
- da, tebi je to smiješno, nije smiješno, NI JE! umoran sam, iscrpili su me! -
- kao prvo, mogel si reć toj mami da si sama pazi na dijete, onak, na finjaka, ko drugo, mogel si tražiti svoj bicikl natrag, nakon nekog vremena, da se i Fran može voziti, uzel si ga zbog njega, ko treće, mogel si, lepofino, uzet i bicikl i dete i otić na drugo mesto, pa meni nije jasno kak tebe i tvoj klinac, pa još i tuđi klinac i njegova mama mogu tak zvrtit, hahahaha! - meni je to smiješno. kaj je, je.
- mogle si, mogle si - oponaša me - ti to ne razumiješ.
hahahaha! ja ne razumijem, da.
iskreno, samo mi je pao kamen sa srca da je sve okej, da se nije ništa gore dogodilo, a ta dječja posla su mi tak poznata, da su mi i zabavna, pogotovo kad ih i on osjeti na svojoj koži, pa me pita poslije posla od čega sam umorna. il nervozna.
- Fran, to je jako ružno što radiš, nitko se ne dere tako, molim te se smiri. - krenem prvo s njim, da drugi dođe malo k sebi.
- neću tati, hoću biti vani! - uporan je ko tovar, s naglaskom na "A".
- ne možeš biti vani, sad će pasti mrak, a ti se moraš okupati, ajde, smiri se, molim te i reci tati oprosti. -
gleda me, misli si, gleda van, pa mi da ruku koju sam mu pružila i krene polako po stepenicama.
- hoću se smiriti. - izjavi, ko da ništ nije bilo
- lijepo, a sad se tati ispričaj, jer si bio bezobrazan. -
- opjosti, tata. - daje mu pusu, al ovaj se još uvijek duri.
- tata ti sutra ide na put i nije lijepo da se svađaš s njim, sutra te neće voditi u park. -
- doći će teta Ana s njokama? -
- da, doći će teta Ana koju trebaš slušati i biti dobar dečko, a ne ovako se ružno ponašati, dogovoreno? -
- mogu se kupati, mogu li, mogu li? - jako je vješt u prebacivanju loptice na svoj teren. pravi manipulaor.
- da, moraš se kupati, pogle se kakav si, kaj ste radili ti i tata danas? -
- gledali smo konje i došo je Tarik, ja sam trčao, tamo ima bager i autobus veeliki i kamioni jure bzo, ovako..... - priča mi i pokazuje rukama.
- dobro, a kaj ste jeli? -
- sladoled. -
- sladoled? fino, i kaj još? - mislila sam na nešto konkretnije
- lizalicu i sok. -
- oflično, znači ništa niste ručali? - pitanje je bilo upućeno starijem, koji o tome odlučuje.
- čekali smo tebe da zajedno ručamo. - izvlaći se
- da, mama, čekali smo te, jesi došla? -
- došla sam, pa vidiš me, tu sam, kaj me ne vidiš. - zezam ga.
- vidim te, idem mami, uzmi me, mamica, mogu kakao? -
- ne možeš kakao, kakav kakao, sada treba jesti ručak. - velim malom, a velkog pitam:
- kak ti misliš da on jede ručak, ak mu stalno kupuješ te gluposti? ne kužim to. - nisam ljuta, al mi je to, ono, tak glupo, za poludit.
- a, kako da mu ne kupim kad sva djeca jedu sladoled i on ih gleda? - brani se
- ma, daj, pa, lijepo mu kažeš da bu dobil sladoled kaj pojede rižoto, a ne da mene čekate, ja sam jela na poslu. -
- lako je tebi to tako reči, ali nisi ti s njim cijeli dan. - ooooo, sad si me piknul di me, fakat, ono, najviše boli.
- aha, a jesam li ja to tako sama odabrala, e, nemoj, pliz, ajde, idemo, operite ruke i idemo jest u miru. - ne želim ulaziti u tu raspravu, jer, već unapred znam kako bi mogla završiti, ne, ne, ne želim prije njegovog puta, a i znam kaj me sad tek čeka:
" di mi je ovo, di mi je ono, moram promijeniti žice, tralalala ", a ti Vanja hoblaj i dalje, jer, nit je veš skinut, nit je drugi obješen, nit je suđe u suđerici, igračke su po cijelom stanu, sva njihova obuća rasparena posvuda, ormar razbacan, nekaj ljepljivo proliveno po podu, i tako dalje i tako bliže, da bar dođe neka mačka i sve poliže, al nemamo mačku.
s tim bum se bavila na godišnjem, ak ga uspijem dočekat zdrave pameti.
Post je objavljen 17.06.2016. u 18:33 sati.