i tak,
nekome stalno padaju sjekire u med,
ono,
nemreš vjerovat,
prvo je ta mala,
moja najmlađa sestra
dobila tu praksu, ni više ni manje,
neg u " Mitsubishiju " i to u Japanu,
aha,
tražila si je neke fora stipendije na razmijeni studenata,
pa se, sirotica, nije mogla odlučiti dal bi išla u Španjolsku
il na Island,
poslala je prek nekoliko molbi i životopisa,
visila na netu od jutra do sutra,
a ionak je non - stop
onlajn,
klinci te sprave već imaju u malom primozgu čipirane,
stalnu su ko priheftani il za tablete il za laptope,
o mobitelima da ni ne govorim,
dok ja za svoj mobitel ni ne znam da postoji,
jer me samo neopisivo nervira
kaj mi stalno zvrnda neki jarac,
pa ga zaboravim u torbi, na punjaču il u džepu jakne,
njoj je ko zaklaman za dlan,
nema koju aplikaciju nema,
pa, valda zato i ide tam kam ide,
a ja ostajem ovdje,
zapravo, stojim ovdje je bolji opis,
stojim i čekam,
kukuruz neki, ne znam,
sir i vrhnje,
godišnji,
malo mora, sunca, soli i paradajza,
i sad,
radi mala,
nemrem reć,
šljaka ko pčelica Maja i Pavo skup,
em daje instrukcije,
pa je bejbisiterica jednoj djevojčici,
odrađuje i praksu u toj nekoj našoj firmi
u kojoj proučava korozije i utjecaj ne znam čega na ne znam ti kaj
a to se drži u nekakvom posebnom bazenu punom te neke kemikalije,
onda ona to prati i o tome piše neki znanstveni rad,
diplomski valda,
drugi,
onaj prvostupanjski je već odradila,
ko će ga znat više,
nema kaj ne radi,
tak još
u slobodno vrijeme
ujaku obračunava račune za porez,
i tak,
a on je imal neke karte za McCartneya u Munchenu
al, kak je i on stalno negdje prezauzet,
ko režiser,
mora obilaziti razne lokacije,
pa odlučivati jel to drvo dobro ili nije dobro za taj kadar,
odlazit i na neke sastanke,
festivale,
tak on nije moglel na taj koncert,
i,
kom bu dal kartu, neg maloj, naravno,
e,
nema di ta mala već nije bila,
eto,
kad neko ima sreće,
onda je ima,
a tata,
e, tata je prvo bil sav nadut od ponosa
ko riba napuhnjača,
ono,
nismo ni nas dve baš za bacit u Savu,
al,
ona nas, ipak, šiška, pa, dobrih šesto miljona milja,
čuj,
ne dobi ti svaki dan ćerca posel u Micubišiju,
čovječe,
i to u Japanu,
al,
kad je skužil da je to, ono, za fakat,
i da bu mala zaistač otišla
najesen,
i godinu dana je nebu bilo,
sam,
nije da bu bila u Dugom Selu,
di tatek može potegnut kad oće,
neg je u Tokiju,
e,
onda se,
malo po malo
odpuhival
ko rođendanski baloni,
a mala, ko mala,
ona je puna helija,
zalijepila se za plofon
i sad nas sve odozgor pogledava,
a, ja si mislim,
čekaj, čekaj,
buš ti vidla
kad bu ti Japanac šef,
čija si sestra.
meni je sam draže da je dobila Japan
mesto New Yorka,
koji joj je bil želja,
jer,
ovak bar postoji šansa
i da se vrati
nekad.
u međuvremenu nek se naslikava po bekstjeđevima,
kaj se mene tiče
zaslužila je.
i značku.
Post je objavljen 11.06.2016. u 15:04 sati.