Dakle,dan je bio nadasve zanimljiv.Jutros kasnim debelo na posal,jer išla san nabavit pokaznu koja za nas zaposlene ne biste virovali 310 jebenih kuna.
Kasnim 15 minuti,dolazin pred ured,sve zaključano.Razlog zbog nemam svoj kljuć je činjenica da smo već trebali bit u novom uredu i bilo je glupo bacat lovu na to jer smo tribali odavno priselit.Zoven ja šeficu,ona na terenu,zoven kolegu,on na faksu.Sila popit kavu....2 ipo ure prosidila 3 smjene gostiju se prominili u kafani i ja više nisan mogla od muke,spustila se do ureda,kad eto ti raje negdi oko podne manje 10. Sidimo mi tako u uredu,doša stolar s njin definiramo neke detalje kad eto ti nje gotovi smo za danas idemo doma.Nije prošlo po ure da smo proveli na radnom mistu.Uglavnom.Radni dan niko ne zna na kraju šta smo i kako smo,ali radili smo punih 15 minuti intezivno.Govorin ja njoj pa jebo ti sistem u kojem moraš javit da češ doć na posal.
Sad ovu smišnu situaciju ostavimo postrani,ovo nije samo posal,ovo je stil života.I kad sidite i pijete kavu radite.Ja san definirala svoje zadatke po prioritetima,sastavljala mailove koje moran poslat,radila skice za prototipove itd.
Ovo je posal s jako mnogo faza i sa širkoim spektrom djelovanja.Za izgraditi 1 objekt vi ste nadređeni 200-ini ljudi.Od geodeta koji dolazi prvi na teren,do prodavaća u dučanu koji ti daje ponudu,do dekoratera koji ti rade dekoracije i ako iko zajebe ti si kriv.Uvik moraš bit dostupan i uvik prisutan i uvik informiran i uvik spreman žonglirat između tuđih grešaka.
Ali zapravo nisan tila o tome pričat.Ovo ne radite ako to ne volit.
Zapravo san upala u blagu depru.Odjednom,u sekundi.Ko da me preplavila iznenadna tuga.Pročitala san post di Dean piše o svojin nočnim šetnjama gradom.I nije problem što on voli šetnje i šta voli šetnje po kiši i šta rađe šeta noću i šta li je već sve tamo napisa.Problem je valjda neki osjećaj,moj,koji to sve budi u meni.Zapravo valjda ta spoznaja,da se vjerojatno nećemo imat priliku upoznat.Jer kozmos uvik nekako ispadne iz tog dizbalansa i zapravo statičnost je nemoguća u njegovom sistemu.
Koliko god da su mi fascinantne te neke naše zajedničke poveznice,činjenice,interesi,ambicije,ukusi ili kako god da to već nazovemo,toliko mi je ponekad sjebano,valjda onda kad znam da nije stvarno,da vjerojatno ni neće postat stvarno.Neman neku želju da ga ciljano upoznam,jer ipak sve što trebma znati već znam.Znam i više nego što bi htjela,očito.Nego jednostavno danas me nekako uvatilo nespremnu,od svih stvari valjda nisam očekivala da i šetnje dijelimo pod ovim nebom.
Mislim,možda je ludo,sigurno je van svake pameti.Šta je to pamet na kraju krajeva?Čemu služi i koja joj je svrha?
Valjda ću noć provest u razmišljanju,ne znam?Valjda postoji još nešto šta mi je ostalo samo moje,od onih stvari koje istinski volim,koje su moje strasti,ili ipak i tu činjenicu dijelim s njim.Ne znam.Samo šteta je,mislim za oboje,da to ne dobije svoj moment realnosti,ali valjda bi to bio sudar svjetova,valjda dva magneta istog pola,velika napetost i preveliko odbijanje.Ima i to svojih razloga.
Post je objavljen 07.06.2016. u 23:27 sati.