Taman kad sam pomislila, onako pomalo sa žaljenjem, kako više nikad neću napisati ništa suptilno i da mi je stalo, čekajući rano jutros autobus za nazad, neznanac u prolazu, blizak sa tobom samo po visini, podsjetio me je na nešto poznato, na nešto vanvremensko. Ne stigavši ni da ga bolje pogledam, sa njegovog potiljka koji je odmicao, moj je pogled završio još više, među crvenim krovovima betonskih bezličnih zgrada nasred sive gromade od neba.
Ako se pitaš kako sam te pronašla u neznancu, na krovu i čekajući bus za nazad, mogu samo da napišem da ne znam da objasnim taj osećaj "poznatosti" među neznancima i fasadama.
Post je objavljen 11.05.2016. u 10:37 sati.