Marketing
kamuflaža
jeučer je bila od svetog duje fešta. šefika i ja spremili se spustit u grad. prvi veći izazov bio je nač parking. vrtili se ka prdac u gačama jedno po ure dok nismo našli misto. kad je ta agonija napokon riješena krenili preko peškarije na rivu. došavši do peškarije zatekli jato raje koja je gledala u centar kruga koji su formirali mislili smo da neki mladi umjetnici izvode neki svoj performas iako nam je bilo čudno da je gledateljstvo u poodmaklim godinama kad tamo pažnja je bila usmjerena na kazan u kojem se nešto kuhalo. pomislim 'u jebote nečemo nač ništa ribe' aj, zavirili u peškariju kad tamo na jednom banku pedoče a na drugom srdele. kuš bolje, i uzmemo malo jednog malo drugod, napunimo kesicu i uputimo se na rivu.
na rivi još veče jato raje nego šta je bilo na peškariji. pop šeta sa zdjelom hostija i dili svetu pričest u pratnji ministranta koji mu drži bili suncobran. prošetamo rivom i odlučimo da ove godine nečemo uzet nikakvu drvenariji za kužinu jer je se nakupilo još od vrimena kad su dica bila mala. uputimo se kroz podrume na peristil, za svu sriču nisu bili puni turista tako da smo ih brzo prošli i onda slijedi izazov dioklecianovih skala. jebote dok sam se penja pade mi napamet kako je oni dioklecijan sa svojom reumom moga njima spuštat po bocu vina i to koliko puta na dan dok mi nije sinilo da je on ipak bio car koji je usprkos tome šta je uzgaja kupus ima i svoje robove koji su mu donosili vino.
nakon uspješno savladanog izazova o'skala dođemo na peristil di je bilo jato turista i iako je bilo oko podne dioklecijan se nije pojavija na izlazu iz vestibula da in poželi dobrodošlicu, šta inaće običava. pomišamo se sa tin turistima i od jedne simpatične vodičke zatražim plan grada 'please may i have a city map'. nastavimo tako dalje, sa onin planon u rukami, tražit po getu misto za sist i popit piće. e, tu smo se već toliko izvrtili da me je zabolilo i kolino. mislin se 'kad je sad ovako šta će tek bit ovo lito'?
kaže šefika, 'a jebate, neš više u grad, mogu pedoča uzet i u tomija'. nastavimo tako dalje u potrazi za miston. i gle čuda nađemo jedan bar&restoran u jedan dvor. dočeka nas konobar 'yes please may i help you'? vidija čovk oni plan grada pa pomislija da smo furešti. ' jel možemo popit samo piće'? 'može'. lik iz kantuna mu nešto dobaci, a ovi odgovori 'ovo su naši'. poslin smo skužili da je lik vlasnik jer se non stop, kako bi mu ko doša za stol, diza narizat pršuta koji je bija izložen na ljetnom šanku.
pijemo mi tako piće u debeloj ladovini i slušamo komentare onih arhaičnih kako danas nije ništa kako je nekad bilo. dašta da nije. sve je više turista a sve manje mista za sist. kad je došlo za platit utješi me spoznaja da ipak nismo u rovinju. na odlasku pozdravimo konobara i kažem pokazujući oni plan grada 'ovo je samo za fintu', slatko se nasmije i odgovori 'a skužia san, odala vas kesa pedoča'. 
Post je objavljen 08.05.2016. u 09:01 sati.