Jednom sam, uz neko dobro, valjda crveno vino, nekome rekla čega se najviše plašim. Ne znam što je uradio sa tom mojom tajnom. Da li ju je nekome rekao, da li se nekada sjeti.
Svaki put, kad pomislim na tu mirišljavu noć, iznova me rani saznanje da postoji netko tko posjeduje moju tajnu i zna moje pravo lice.
Istina je da tada nisam razmišljala koliko veliku stvar samo tako dajem nekome drugome.
Tada mi je (valjda od crvenog vina) važnije bilo da mi više ne bude vruće, da legnem u taj veliki krevet i da budem možda pijana ali bez tajne.
Oslobađajuće, bar na trenutak, povjerenje.
Post je objavljen 14.02.2016. u 22:55 sati.