Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/veselapliskavica

Marketing

quatro

Izolda je više pročitala s njegovih usana nego što je čula njegov poziv na kavu, nasmiješila se i krenula za njim na terasu kafića. Nemam puno vremena, rekla je sjedajući za stol, imam probu za pola sata.

Jebate, pa ona stvarno vježba pjevanje u studiju pored kafića, pomislio je Tristan, nadam se da je zaboravila da je pjevače nazvao pacijentima. Znam da će zvučat jadno ali lipša si nego na slici.

Imaš pravo, rekla je Izolda, zvuči jadno i nije mi jasno zašto mi svi to govore, nego reći mi jesi li ti to možda dalmatinac.

Zašto pitaš, nije to valjda nešto loše.

Nije nije, odgovorila je Izolda, i pomislila na oca kako joj govori, radije se udaj za crnca, nego za dalmatinca, crnac mi bar neće učiti unuke da navijaju za Hajduk, a neće ni kao onaj razbojnik uništiti firmu koju smo mi trideset godina stvarali.

Jesam dalmatinac sam, ali već devet godina sam u Zagrebu, tako da mogu bit i Zagrebčanec, bolje govorin purgerski nego Bandić.

A što radiš tako dugo u Zagrebu

Studiram što bi radio, ali došlo je vrijeme da i to provedem kraju, to mi je plan za naredni period, nać curu i diplomirtat.

No krasno pomislila je Izolda, vječni student, sve bolje od boljeg, samo da nije tako prokleto zgodan, s tim osmijehom i tim toplim crnim očima, s tim naglaskom, koji zvuči kao šuštanje valova po žalu. Nadam se da ćeš biti uspješan, rekla je.

Tristan se jedva suzdržavao da je ne odmjeri od glave do pete, ali i ono što je vidio navodilo ga je da cvrkuće ko zadnja budala. Diplomirat ću sigurno, a za ovo drugo bi mi tribala pomoć, blebnuo je uz glupasti osmijeh.

Eto ja ti mogu pokušat pomoći, rekla je Izolda imam dosta solo frendica, samo mi moraš reći kakve ti se sviđaju.

Plave, visoke oko metar sedamdeset, skladno građene, s nenormalno lipin očima, znaš ono da ti se čini da može gledat kroz tebe.

Ne znam ni jednu takvu, rekla je i malo se zarumenila, joj već kasnim, moram ići, bilo mi je drago vidimo se.

Mogu te ja i sačekat, dok završiš s pivanjem pa možemo nastavit ovaj ugodni razgovor.

Joj stvarno ne mogu, imam neki dogovor, ali javi se možda neki drugi put.


Tristan je gledao za njom kako odlazi, uzdahnuo i rekao sam sebi, jebiga stari moj, ovu neš dobit ako ćeš ostat ovaki jebivjetar ka šta si sad, i uzeo telefon.
Otkucao je dobro poznati broj i čekao da odzvoni nekoliko puta.


Šta je, čulo se s druge strane linije.

Pape ja san.

Jebate ja mislija da me zove Papa Franjo kad ono ti. Neman.

Šta nemaš.

Para.

Ne zovem te zato, odlučija san diplomirat i zaposlit se.

Mareeee, mareeee, ajde brzo platit misu svetom Anti, sin ti je odlučija diplomirati. Dobro i šta mene zoveš neću ti ja pisat diplomski.

Nisan ni mislija, nego radi posla, imaš li koga od naši da me zaposli.

A to, sad ću ja odma zvat Muceka.

Koga?

Muceka, onoga šta je naša Purgericu pa nosa štramac za njon, ja san onog njegovog zeta purgera naučija lovit lignje, more i on tebi nać posa.
Gori je bit će skoro godinu dana, i direktor je nečega , nać će i tebi neko misto. Aj poklapaj iđen ga zvat pa mu se ti ujutro javi, oš pričat s materon, evo je plače od sriće.

Aj daj mi je.

Post je objavljen 21.04.2016. u 17:08 sati.