Smršavila sam! Evo nije 1. aprilska šala, stvarno jesam!
Ajmo za promjenu napisat neki ozbiljniji post. Može? Post u kojem ću ti pričat kak sam frustrirana svijetom u kojem živim.
Da se mogu vratit u vrijeme kad sam imala 15. godina, ošamarila bi se svaki put kad bi markirala iz škole, a još više bi se šamarala kad god bi učila. Da sam znala što me čeka nakon srednje škole, majke mi pala bi svaki razred samo da što duže ostanem u školi. Sjećam se da sam se smijala svima koji su mi pričali da prave muke počinju tek kad završiš školu. Dođe mi da se vratim u to vrijeme i velim sama sebi "balavice nadobudna, šuti! Jedini problem ti je to kaj imaš prištiće i kaj.. Ne ček, samo to ti je problem! Prištići!"
Trebala bi se klonirat. Trebala bi napravit armiju malih sebe (joke na moju visinu) pa da jedna bude na poslu od 0-24/7, jedna na treningu a druga spava. Žalosti me jer sam i ja počela shvaćati da ovo više nije zajebancija i da ovak više dalje nemrem, neću i ne da mi se. Ne želim. Odbijam. Proglašavam bojkot!
Nemrem se ubijat 10 sati na poslu svaki dan, trčat na trening i ostane mi pol sata da se otuširam kad dođem doma i legnem u krevet. Pa fuck that shit ej! Nisam robot!
Živim za dan kad će ljudi shvatiti da nemrem tolko radit, da nemam super powers i da sam blizu tome da napravim jedan restart.
Nije normalno da radim tolko kolko radim, za minimalac, da se to ne cijeni i da mi plaća uredno kasni.
Dragi direktore, ako ja ne kasnim svaki dan na posao, nego naprotiv, dolazim svaki dan sat i pol ranije i ostajem sat i pol dulje od radnog vremena, da obavim sav Vaš posao, zbog čega onda meni kasni plaća?
Svaka čast svemu, ja sam pristojno i lijepo odgojena cura, al kad meni dopizdi i kad ja puknem, onda se jednostavno makni od mene dok stigneš. Ne živim za posao, ne trebam ja šefa, šef treba mene.
Polako počinjem shvaćat da nisu svi ljudi dobri, da ne cvatu svugdje tratinčice i da nije nikome lako.
Polako počinjem shvaćat da ne treba prema svima biti ljubazan. Ak su oni bezobrazni, sve pet frende, znam i ja bit gadura, nije bed.
Polako počinjem shvaćat da je vrijeme da se naučim izboriti za sebe i svoja prava, da naučim reć ljudima NE SAD JE DOSTA! Dosta je kad ja velim da je dosta, i ak je dosta u 5 popodne, onda je dosta u 5 popodne, ne u 6.
Optimistična sam, bar sam bila. Vjerovala da u svima postoji dobra strana i samo je treba otkriti. Prevarila sam se. Nisu svi ljudi dobri i iz dana u dan se sve više uvjeravam u to. Život nije fer, nauči se na to. Ljudi nisu fer i ak si ti dobar prema njima, ne znači da će oni bit dobri prema tebi.
Ak ti ne kasniš na posao, ne znači da ti plaća neće kasnit.
Proglašavam bojkot. Odbijam. Ne želim više ovak. Od sad svakome prema zasluzi.
Žalosno da već tak razmišljam s obzirom da imam samo 20 godina i da sam još uvijek balava. Al život me nije mazio nikad.
Od malena sam naučila da ništa ne pada s neba i da se a sve treba potruditi. To si upravo dokazujem. Nekad sam bila mala debela cura koju su tolko psihički ubijali u pojam da je ta mala debela cura prestala jesti, a ak bi nekaj i pojela bi to ispovraćala, nakon čega bi plakala jer me ljudi nisu voljeli.
Sjećaš se te male debele cure? Ta mala debela cura je izrasla (haha, nije) u veliku curu, koja svaki dan vježba i muči se, koja ima trbuh ravniji neg kak je Slavonija ravna, koja ne jede čokoladu i nema prištiće. Sjećaš se te cure? Ta cura se naučila izboriti za sebe i reći svijetu da odjebe. Ta cura sad razmišlja svojom glavom, odlučuje sama za sebe i neda drugima da je pokolebaju, jer ta cura je nekad bila mala debela curica. Volim tu malu debelu curicu i drago mi je da nije odustala, jer zbog nje sam danas takva kakva jesam.
Odrasla cura koja se svim silama bori i neće popustiti i posustat nikad kolko god da je teško, jer sam borac.
Btw. natjecanje je za 3 tjedna, nema labavo, samo gas! :)
Post je objavljen 01.04.2016. u 21:17 sati.