Znala sam da knjiga „Ponoćno sunce“ postoji, a sad je zahvaljujući M. imam; hvala dušo.
VASKO POPA
PONOĆNO SUNCE
ZBORNIK PESNIČKIH SNOVIĐENJA
NOLIT, BEOGRAD 1979.
I – Ponoćno sunce prinose nam, eto, pesnici. Iskovali su ga, čini nam se, od samih zagonetaka bez odgonetke. Zamesili ga od ukletih, neizrecivih samoglasnika i suglasnika i čaranjem do belog usijanja doveli. Izneli ga iz svojih snova s ove ili one strane očnih kapaka. Izneli ga iz svojih viđenja s ove ili one strane zemlje i neba.
Ne pristanemo li i mi s njima, pesnicima, da sanjamo i da gledamo, nećemo videti ponoćno sunce. Dnevnim ovim očima samo se dnevne i svakodnevne stvari vide.
II – Ovde smo na samom tlu pesničkih snoviđenja. Pesnici su ovde jedini bogovi i nema tu drugih bogova osim onih koje sami pesnici uobličuju i razobličuju. Videti u snu za njih znači stvarati. Njihove oči žarišta su, nisu staklena okna na kojima poigrava odsjaj žara.
Njihove reči ovde ne govore o snu: njihove reči sanjaju.
(za početak... op. bl.)
*
Obasjani jednim drugim suncem, krstarimo ovim mađijskim tlom. Na svakom koraku otkriva se i otelotvoruje sve čudesno u nama pa i oko nas. Uzneseni smo do nedokučive divote koja nam pretvara glavu u volšebnu kovačnicu. Ostvaruju nam se sve neostvarive želje. I sve čudovišno izvan nas, ali i iz nas samih, oslobađa se i ovaploćuje. Suočeni smo sa stoglavom strahotom koja nam o glavi (o ovoj jedinoj) radi. Savlađujemo sva nesavladiva strahovanja.
* *
(25.03.)
Podvgnti smo ovde jednom zakoniku strožem od svakodnevnih propisa jave. Pravo opstanka ima ovde samo ono što u sebi sadrži, što samo sobom predstavlja formulu iz koje se može roditi ceo jedan novi, svojeglavi svet, sa svom novom doslednošću. Sve ostalo što nema snagu čudotvorne pesnikove reči, roditeljke svetova, mrtva je izmišljotina i ne može se održati na ovom snovnom tlu.
* * *
Govori nam se ovde jezikom svemogućih preobražavanja. Sve se ovde preobražava: kao da se, odjednom, sve u svemu prepoznaje, kao da rascvetana raznovrsnost prepoznaje sebe u oblom jedinstvu u koje sazreva i iz koga će se ponovo rascvetati. Preobražava se sve prema našoj želji i prema našem strahu. Da li to pesnici ovde venčavaju i razvenčavaju suštine? Ili to sama tvar od koje smo sazdani sanja svoja moguća ponovna rađanja, ponovna vaskrsavanja.