Imamo mi tu neku grupu ne fejsbuk, mi maturanti iz daleke 83, tamo se dopisujemo, dogovaramo susrete, razmjenjujemo informacije i tako.
Još smo fala bogu svi živi, lipo se gledamo, i veselimo dobrim vijestima bez obzira ko ih donio, i lipo je to čvrsto prijateljstvo ljudi koje je sudbina spojila u mladosti, i nije ih uspilo ništa razdvojiti, ni ratovi ni kontinenti, milje, ni kilometri.
Sve nešto mislin kako nas svugdi ima, nas par u Zagrebu, nekoliko njih u Istri, dvoje u rijeci, troje u Njemačkoj, dvoje u Švedsku, dvoje u Ameriku, jedno u Australiju, baš svukud nas ima.
Zato mi Dalmatinci ne padamo u nesvist ka ovi moji sugrađani, kad neko otiđe radit u Austriju, zamisli jebate iša je radit u Beč, tri ure autom od doma.
Mi smo naučili odlazit, uvik se je partilo, cilu povist, bez obzira šta nas je gonilo, peronospora, fašisti, antifašisti, ili smo partili u škole, navigat ili tražit posla.
Sad je eto došlo vrime da i drugi moraju partit, pa su malo šokirani, a jebalo in se za nas dok in je bilo dobro, ali eto svršija ja kurbin pir, sad svi mogu vidit kako je nama oduvik, ili je more bit neko mislija da smo mi pratili od gušta jerbo volimo putovat.
Post je objavljen 02.03.2016. u 13:37 sati.