Zadnji put kad smo ovde jeli morali smo neko vreme na šanku da pijemo šnaps dok se ne oslobodi neki sto. Ovog puta restoran beše skoro prazan, iako se nalazi na izuzetno prometnom mestu.
Seli smo u sam ugao, uza zid koji je u celosti prekrivala neka ogromna slikarija. Iako nisam nešto posebno vizuelan tip, a niti spadam u umetničke eksperte, slika me veoma privukla. U polutami ne uspevam da pročitam potpis, neko nemačko prezime, ali vidim da je godina 1985. Scena mora da je iz 16. ili 17. veka, seoska gostiona, pred njom ljudi piju, pevaju i igraju. Nekoliko lica proviruje iz unutrašnjosti gostione, gledaju šta se napolju dešava. Među njima i jedan odvratan lik, verovatno krajnje surov i agresivan, sasvim bez osećanja; ne sećam se da sam igde video dojmljivije prikazanu bitangu. A napolju ima i mladih i starih. Dve najstarije žene sasvim su patuljaste - kad ih duže posmatraš na momente bukvalno ne znaš da li su babe ili bebe - i o njima dvema brinu se ljudi oko njih. Odličan motiv. Svirači pomalo kao da dolaze iz pakla, ali celo društvo se sjajno zabavlja.
Listamo menije. Cene su paprene u poređenju sa zagrebačkima, ne znam računa li se ovde u Salcburgu ovaj restoran među skuplje. Deo grada gde se nalazi u svakom slučaju spada u finije. Bilo kako bilo, ionako profesor inzistira da nas počasti.
Korpulentna kelnerica pušta nas neko vreme da odaberemo, a onda dolazi i zapisuje porudžbinu. Kao velikog ljubitelja jezika, zainteresovala me fraza koju upotrebljava: "Šta bi smelo da se donese za gospodu?" Pomislim kako je ovaj nemački restorana, gostiona i prodavnica, nemački ljubaznosti radi dobrog posla, prilično arhaičan čak i za njihove lepo uređene prilike. Kao da dolazi iz vremena koje prikazuje pomenuta slikarija na zidu.
Pošto je istovremeno, verujte, nemački fudbalskih navijača na koje smo naleteli pre večere, navijača koji su išli na organizovanu tučnjavu s bečkim huliganima na nekom dogovorenom parkiralištu, veoma savremen....
Kad je stiglo piće, začudim se zašto profesor pije mineralnu, pitam ga da nije možda bolestan, uvek je bio pivopija. Ispostavlja se da je katolik i da četrdeset dana neće da pije. Ne bi to nikad uspeo da pogodim, intelektualaca ne znam baš mnogo kojima znače te stvari. Na sreću, Manfred ne spada u to društvo i već trusi svoju kriglu, tako da ne moram jedini da pijem.
Rekoh, fini je ovo kvart. Pa ipak, profesor mi odaje javnu tajnu: ovde u ovoj istoj zgradi, gore drugi ili treći sprat (a možda i oba), mogu da se unajmljuju ženska tela. Dodaje da to, osim adrese, nema direktne veze s restoranom. Interesantna zgrada, kažem, pošto sam video na njoj i table advokata, zubara i psihijatara.
Onda pomislim kako se cena iznajmljivanja ženskog tela i cena zakupa psihijatrovih ušiju verovatno i ne razlikuju preterano jedna od druge. Kažem to naglas a ova dvojica se razvale od smeha...
Posmatram profesora za to vreme, retko se smeje pa da i to vidimo. Uopšte, nekako on i ja kao da zapravo nikad nismo "kliknuli", iako imamo slične interese, čitamo iste časopise i slične knjige. I nije velika generacijska razlika. On je inače vrlo uspešan i ugledan, doktor nauka, predaje po univerzitetima. Kad smo kod toga, ovaj restoran možda je mesto gde se takvi i okupljaju, jer primetio sam na ulazu brošure o sledećim gostovanjima u Literaturhausu, biće tamo raznih pisaca, iz Nemačke i Austrije, ali i okolnih zemalja, pa čak i jedan Rus. Ali ovde se, za razliku od Zagreba, za takve stvari naplaćuju ulaznice od oko pet evra. Živeo besplatni Ogrizović!
Korpulentna kelnerica donela je hranu. Meni bečku šniclu i pomfrit, ja nisam neki gurman. Ovoj dvojici nešto lovačko, specijalitet.
Ne znam, možda je profesor za mene malo preklasičan, a ja za njega pre... ono drugo. Ali ko zna, možda bi mene mnogi doživeli baš ovako kao ja njega, tako da ne znam... Izgleda mi kao da je profesor malo nesrećan. On je inače iz Minhena, i moguće da mu je u Salcburgu, gde zadnjih godina živi, malo tesno....
Manfred je sama suprotnost! Živahan, prava vatra! Nije studirao, ali mnogo čita, svašta ga zanima, k tome neverovatno pronicljiv lik. Mnogo je rizikovao u životu. Nekoliko puta i skoro propao. A kada je pre dosta godina kupio jednu veliku kuću u nekoj pripizdini u jednoj alpskoj udolini, s namerom da je preuredi u gostionicu s petnaestak soba, smatrali su ga budalom, pa čak mu se i podsmevali. Jer u tom malom predelu, sem jednog lepog vodopada, zapravo nije bilo ničega osim par manjih tvorničkih hala i pašnjaka za krave. Čak je i do najbliže uređene smučarske staze bilo više od dvadeset kilometara.
Ali Manfred je imao svoj plan.
Kad je jednog aprila njegov Gasthaus napokon otvoren, dugovi su bili već zaista veliki. Nije baš pomogla ni činjenica da prva dva meseca niko, sem Manfreda i žene, u njemu nije proveo noć, ako ne računamo nekoliko lokalnih vucibatina koji su je u nekim prilikama proveli dole za šankom. A nije mnogo koristilo ni to što ni njegova žena nije mogla da se privikne na život u pizdi materinoj, pa se lepo pokupila i otišla. "Nisam tada mogao da joj ponudim ništa sem lepog neba", objasni Manfred pa otpije malo piva. "A nisam ni bogznašta u krevetu".
Sad je bio red na mene da prasnem u smeh...! Profesor je začudo bio suzdržaniji....ajde da uzmemo da je verovatno smeh potrošio malo pre...
Manfred je, kažem, imao svoj plan. Septembra iste godine u pomenutoj varošici otvorena je nova savremena bolnica. Ni stopedeset metara od njegovog Gasthausa. Izračunali su da će, ako ju smeste baš tamo, najbolje da pokriva ceo taj region i sve te smučarske staze predaleko od većih austrijskih i bavarskih gradova. Manfred je znao za tu odluku. Od decembra do aprila sve slomljene kosti celog područja nameštane su i operisane stopedeset metara od Manfredove gostione. Dolaze familije povređenih, trebaju smeštaj.
A i nebo je lepo.
Kelnerica nam nosi još piva. A profesoru kafu, pošto je već pojeo jelo. I tiramisu.
Za nekoliko sledećih zima uspeo je Manfred da poravna sve dugove. Ni letnji period više nije bio prazan hod, imao je odličnog kuvara pa su i domaći često ručali kod njega. Kao i poneki turist s vodopada.
A onda je došla jedna posebna smučarska zima. Tri planine dalje desilo se nešto što mu je poprilično promenilo život.
Jedan posebno dragoceni lom.
Tačnije njih nekoliko. Na telu jednog od najvažnjih ministara u vladi jedne važne evropske države.
Hitno je operisan i morao, pre nego što ga prevezu kući, neko vreme da se oporavlja baš ovde, stopedeset metara od Manfredove gostione.
Iste večeri na malo selo u manje atraktivnoj alpskoj udolini započela je najveća invazija u njegovoj viševekovnoj istoriji. Televizijske kuće, novine, radio, agencije, svi oni slali su svoje ljude po ekskluzivne izveštaje.
Manfred je u magnovenju ostao bez slobodnih soba, pa onda još iselio i iz svog apartmana skupo ga ustupivši jednom reporteru. Zaposlio je hitno još ljudi dole u restoranu.
"Morao sam nekih noći da obilazim sve lokale u okolnim selima i da ih ubedim da mi prodaju svoje flaše žestokih pića. Neverovatno koliko ti novinari mogu da piju."
Zadnje noći, seća se, nisu mu ni dozvolili da zatvori šank. Prosto su ga zakupili do jutra, sa celokupnom sadržinom.
Idućeg proleća žena mu se vratila.
(Što je, uzgred, stvorilo određene komplikacije o kojima neću ovde da pričam...) Sada mnogo putuju. Meksiko, Turska, Argentina. A na kupanje u Dalmaciju.
Pojeli smo i mi svaki po kolač, i došao je čas da polako idemo. Restoran se za to vreme ipak već malo napunio.
Bio sam malo pod gasom. I bio sam jako sit.
I bio sam nekako srećan što nije trebalo ja o sebi mnogo da pričam.
Post je objavljen 01.03.2016. u 12:39 sati.