Dami iz posta "Kad naglo poletiš" prestao sam se javljati valjda još prije tjedan dana ili više. Nije se ni ona javljala, izgledalo je da je to TO. I to je bilo OK. Prošlo, zaboravljeno.
No, nisam ja valjda te sreće da budem miran. Danas se lajkalo po fejsiju. Dva-tri lajka, između ostalog i jednog seksualno provokativnog crteža. Valjda sam se ja sad trebao javiti da vidim što joj se mota po glavi. Ali nisam.
Nakon sat vremena je stigla i poruka. Nije ona mene zaboravila, već eto - ne stiže od obaveza. A mogli bi večeras na cugu.
Još je jedan sat prošao do moga odgovora. Vozim nekim poslom po županiji, ne žurim, radije razmišljam. Da joj napišem da ja ne bih? Ili da odem, da poslušam što ona zapravo hoće?
Ajd. Ovo drugo. Dogovaramo spoj za 9 uvečer.
U pol 8 stiže poruka... Sin je pao na glavu na treningu, boli ga glava i vrat. Ništa od cuge. Jebiga.
Skroz fuj feeling. Žvaka se razvlači i dalje. A trebalo je završiti priču.
Zapravo, ne znam. Neću više čekati. Ne volim žvake. Za subotu imam neki drugi dejt u shemi, dogovoren prošlih dana. Krenuo sam dalje.
Ak se žena-majka-kraljica opet javi, mislim da slijedi čašica razgovora i prijateljski pozdrav. No, ostavljam otvorenu mogućnost da me nečim iznenadi.
Dejt u subotu je dnevni, ne može nikamo odvesti.
Sve je još otvoreno za daljnje razvlačenje žvake, ipak. Koliko god ja sebi lagao. Jer, dejt u subotu općenito ne može nikamo odvesti, osim u ispraznu krevetsku vezu.
A ja bih ipak više.
Post je objavljen 17.02.2016. u 20:32 sati.