Marketing
Nevišta
Pod slamnatin klobukon, u sokolskoj majici i modrin gaćama trikvartačama vezanima bokunon špaga unaokolo trbuja, klatija se šjor Vicenco na zidiću tik uz Jadransku magistralu. Štuf i umoran, jedva je pridržava kus šperploče na kojemu se kočoperija šlampavo ispituran natpis ROOMS-ZIMMER-APARTMENTS.
Prošla je deboto već ura i po od početka njegove smjene, a da se niko još od možebit zainteresiranih turisti zaustavija nije. Puno njih je usporilo, ali malo ih se oziralo, blido bi pogledali staroga Vicenca pa bi produžili naprid bez zaustavljanja. Ko zna odakle su došli i kud su pošli, nije in uspija njanci registracije zapamtit.
I bija bi se skroz dišpera da u nika doba nije spazija kako se odozdal od Parapeti gega ka patka Kuzma Canculin, njegov kumpanjo s kojin je više od četdrdeset godin sastavlja armaduru po škveru. Gospemoja, kad se siti koliko su cijevi i puntiželi njih dvojica prinili priko svojih kostiju od Šalduna do punte Cumbrijana. A zašto, za ovo bokun mižerje od penzije? Evo i sad, gleda Kuzmu kako se naprtija plastičnin kesicaman, u svakoj ruci mu se obisile po dvi, ćela mu svitli ka tri kvarta miseca, a on puše ka kravosac, stenje, nije mu laka. Ma i njemu je puno drago vidit staroga prijatelja.
„Ala Vicenco moj, koja je tebe nevoja natirala šidit na židicu?“
„Ništa me ne pitaj, uvalilo mi transparent u ruke, ka da ću u demonstracije. Sidi ovod, otpočini, bit će ti isto ka i meni.“ – učine mu Vicenco mista
„Dobro i govoris“ – nasloni se Kuzma na zidić, izvadi šudarić iz žepa i obriše znoj sa čela.
„Ol si bija na peškariju?“
„Ješan, važeja šan šedan kili mužgavci.“
„Lipo sedan kili?“
„E, davala ih je Mare Šegeka ispo cine pa šan kupija malo visje. Cin dojden doma, zasusurit cu ih u skrinju.“
„Jemaš prav, muzgavci su propjo bolji kad su iz dubokoga. Nego, jema li u tebe čakod novega?“
„Štari moj, nista me ne pitaj. Nevišta mi se jucer zeštoko pošvadila ša šinon. Grmilo je gori iž šobe ka iž švemira. Škupila je šve štvari ca ih je jemala i nažvala takši da jih odneše.“
„Ma nemoj mi reć“ - iznenadija se Vice.
„Šve je odnila. I šebe, i case, i prsuru za palacinke, i šapun, cak i carli iž šudopera...“
„Cak i carli?“
„I carli štari moj, i carli...“
Kuzmi samo šta suze nisu potekle. Ne toliko zbog neviste, koliko zbog čarlija.
„Bojin se da ni ona moja nije puno puno bolja“ – promrmlja je Vicenco.
„Ca si kaža?“
„Ništa ništa Kuzma moj, govorin samo da nije svako zlo za zlo.“
„To i ja cesto recen. Aj, iden ti šad, žbogon jin Vicenco moj.“
„Je, evo dopokon ću i ja, aj pomalo!“
Dok se Kuzma nastavija gegat prema Kopilicama, Vicenco je ronjajući ispod glasa proklinja srpanjsku rupu i dan kad mu je ona zvir od neviste ušla u kuću i infišala da za vrime sezone sve slobodne kamare triba iznajmljivat turistima, čak i pod cijenu da cila fameja spava u garaži ako bude potriba. Samo, ko jon smi šta reć? Prije će on bajan, sad pod stare dane morat pokupit šapun i Carli iž šudopera nego nevišta. Još je Kuzma, s onon svojon, dobro i proša!
Čim je opet osta sam, šjor Vicenca je počela vatala fjaka, glava mu otežala a misli se usporile tako da u prvi čas nije ni primjetija Škodu Oktaviju kako polako mili ulicon sve ka da ništo traži. I stvarno, vozač Oktavijan je usvitlija natpis u rukama starog Vicenca, uključija desni žmigavac i uvuka se malo sa strane, taman tamo di počinje put prema kući suside Dobrile. Sekund kasnije, stala iza Škode još jedna ćelesta Tojota pa niko nepoznato auto boje trule višnje. Ima bit da putuju zajedno, svima na guzici naljepnica PL a registracija KR, to ka oće reć Krakow, Poljska. Dok se Vicenco snaša, već je iz svoje kuće doletila funcutica Dobrila i počela vabit Poljake : „Oooo di ste naši, pa kako ste, jeste li se umorili, fala Bogu ima i u mene lipih soba, komfornih s banjom i pogledon na more.“
Istina, nije u nastupnom govoru spomenila kako joj crna jama uzavre skoro svaki treći dan, ali ko je to vidija u turističkoj propagandi pričat o šporkarijama..
Inšoma, deboto u usti čas izletila iz svoje kuće i Grozdana, već opjevana nevista šjora Vicenca i ne čekajuć ni sekunda navalila na Dobrilu:
„Da ti nije palo na pamet!“
„A nu, šta oćeš Grozdana, oli ne vidiš da su se zaustavili jušto isprid moje kuće, e!“
„Vraga su crnoga stali isprid tvoje straćare, ko bi ujopće u tebe doša šporkujo jedna, eno moj svekar Vicenco već dvi ure čeka kraj magistrale. Njega su prvo vidili i samo zara' njega su stali!“
„Ma ko je moga vidit tvoga Vicenca, a nu ga tamo kako je zaspa ispo smokve, ne bi ga ni viljuškar o'Graditelja uspija pomaknit! Ovo je moj dvor, ovo su moji gosti i šlus!“
„E neš ti meni otimat goste, smista ću ti poslat inspektora Volodera iz turističkoga da ti vižita kuću“ – ne odustaje Grozdana.
„Ma da ne bi gudo jedna, Volodera bi ti meni poslala, da ne bi, samo probaj, ka da je ne znan kako si ti Voloderu žbativala jaja prošle sezone.“
„Kurbetino jedna, oćemo li se vriđat, inspektoru je bilo došlo slabo, spasila san čoviku život.“
„Normalno da mu je došlo slabo kad si ga ciloga iščučala, sve ja znan, sve, draga moja!“
I ko zna kakve bi sve tajne još izašle na vidilo da Poljaci nisu izašli iz auta pokazujuć kartu Trogirske rivijere i nike prospekte za Vilu Izabellu.
Ka da nije bila dovoljna samo jedna scena, u igru uskočila i Lena, umirovljena šefica računovodstva bivše tvornice brokava "Napredak" iz Kaštel Štafilića. Skužila je Lena sve šta se događa pa dok su se ove dvi čepušale, ona započela s politikom trećeg puta.
„Ma šjor Poljak, lisen tu mi, ovde vam je opasno stajat, još će vas koko udrit, aj pomaknite se deset metri naprid, eno isprid moje kuće imate slobodan parking!“
„Parking? Izabella? Vila Izabella?“ - zbunjeno je odgovara Poljak.
„E,eeee, iza iza, vila Izabella, tako je, jess jess, na pravome ste mistu, friii parking, no čardž, izvolite, izvolite...“
„Ma bogati Lena, otkad si ti postala vila Izabella?“- ustobočila se Grozdana, a i Dobrila proviruje iza njezinog ramena.
Ma Lena, prifrigana i primazana svim mastima, pravi se gluva, ne obadaje ni jednu ni drugu, nego doziva: „Tooooni, Blaaaaaaško, aj dođite časkon, triba ljudima pomoć, odnesite in kufere u gornji apartman.“
Nije in tribalo dva puta reć, skočija Toni, pomoćni kuvar bez stalnog zaposlenja, priparkira Oktaviju, doletija mlađi sin Blaško, inače mazač na Brodospasovom remorkeru "Trudbenik", trenutno na bolovanju, stislo ga je u kosti bidnoga pa ne može maknit. Skupija je po dva kufera u svaku ruku, zalampa na treći kat u roku od deset sekundi. Poljaci se nisu ni snašli a već su in apartmani bili pripremljeni!
Pri samom kraju tratamenta evo ti i šjor Vicenca sa onom tabelon, cupka ka pasić za Poljacima i ponavlja "sobe, tribate li sobe?"
A nevista ga Grozdana pogledala ka bisna lisica i svašta bi mu bila izgovorila, ali se u zadnji tren zaustavila. Bolje jon je ne činit škerce. I radi tusere Dobrile i lupežice Lene i inspektora Volodera.
Izbrojala je do deset i rekla: „Vratite se doma, brzo će obid.“
I dok se dvoje marketinških stručnjaka pokunjeno vraćalo domu svome, šjora Dobrila je uzela metlu da malo očisti dvor od lišća šta je napadalo s odrine. Destruktivna kritika je očito učinila svoje. I dok je mela, primjetila je priko živice od ružmarina razbacano niko smeće.
Pogledala malo bolje kad ono – jedan sapun, Dove piše na njemu, novi, još neraspakiran, do njega skoro puna boca deterdženta Čarlija s limunon, a malo dalje, ispod barakokule - pršura za palačinke, teflonska.
„Ma koja li je ovo tuka bacila u moj vrtal?“ – pomislila je Dobrila
Privrnula je pršuru najprije na jednu pa na drugu stranu, bome reka bi čovik - gajnc nova, i još se jednom osvrnula oko sebe da vidi je li je ko slučajno gleda, a onda zadovoljno sebi u brk rekla - hm, ovo bi moglo još i poslužit!
Post je objavljen 17.02.2016. u 18:20 sati.