ovih dana bili smo jako zaposleni, pa je dijete čuvala stara svekrvina teta, koja je jedina imala vremena biti nam na raspolaganju.
i dođem ja tak doma, nakon dugog radnog dana, i svih ostalih obaveza koje usput moram obaviti,
a, ono,
doma:
Hirošima, Nagasaki, tornado Katarina, tri tajfuna i ovo nezapamćeno nevrijeme na našem priobalju ne bi napravili sve kaj me dočekalo.
prvo mi je upalo u oko, da upalo, ono, sunulo me po glavi, razvaljena ladica na novoj komodi,
a, odmah iza, kak sam krenula gledat kaj se desilo, misli, desilo se prase, koje više i nije malo, a ko bu ga obesil, i di, to još nije sasvim sigurno, da, iza komode pošaran zid s kemijskom olovkom, pa i dobar dio stranice te bijele komode,
dole, otrgnuti dio lajsne parketa skupa s komadom već skrhanog čošćka keramičke pločice na podu u hodniku.
naravno da su mi automatski zrasli rogovi, reko,
- kaj je ovo, Fran, kaj si to napravil, pa jel se to smije raditi? - i tak to
teta ga brani, kak je on njoj pokazivao di su kreme, jer ih ona nije mogla pronaći, kreme stoje, skupa sa svim ostalim potrepštinama, pelenama, maramicama i hrpom rezervne robice na komodi, vrlo vidljivom mjestu, iako, u toj ladici stoje njegove stvari, nije bilo baš nikakve potrebe da ijedan od njih ih otvara, jer sam s namjerom sve izvadila van kaj im treba, da se žena ne mora mučiti i tražiti.
taj sav sadržaj na komodi pobacan po svuda, sve posude u kojima stoje punjači za mobitele i takve neke stvari koje nam trebaju tu pri ruci, naravno, sve rastavljeno, otvoren poklopac kaziča za cd-e, ajde, barem nije potrgan,
skupljam to sve po podu i ispod stola i mrmljam si u bradu, kaj bum sad, na koga da se derem, na njega pred njom, ili da nju špotam, nema smisla ni jedno ni drugo,
on, naravno bos, jer, i meni treba deset puta mi lijepo reć da se obuje, pa onda još pet puta ga " zamoliti " strogo, da bi tek nakon dvadesetog puta me poslušao, ali, ja sam uporna ko mazga i dok se ne obuje nesme se mrdnut,
pa počnem rađe s tim:
- Fran, di su ti šlape? -
- aaaa, kad se on meni stalno izuva - brani se
pa, znam, izuva se i meni, sebi se izuva, svima se izuva, samo kaj nemre hodat bod po hladnim pločicama,
okrenem se tražit mu krokse,
kad na zidu iznad kauča, ono,
Picasso i Dali pastelama, po zidu, čovječe, pastelama,
odem u sobu se skinuti,
a, tamo,
sav veš koji sam jutros samo skinula i stavila na krevetić složen uredno na krevetu, a i sve ostalo,
znači, tak,
odem u kupaonu oprat ruke, pa u kuhinju popit vode,
kuhinja se blista i kupaona je čita,
dakle,
dok je ona pospremala i čistila,
on se fino igrao u miru,
sad mi je sve jasno,
pitam je:
- jel bio dobar? -
- je, je, ja sam ti malo pomogla po kući, a on je bio ko bubica, šutio je tu i igrao se s igračkama, samo nismo stigli sve pospremiti. -
persu!
- a, jel spavao? -
- nije htio. -
normalno da nije htio kad ste oboje imali posla.
kad deda vidi kaj sve ima za popravlajt samo bu mrmljal sebi u bradu:
- aaaaa, mali jarci, jarci mali! -
Post je objavljen 12.02.2016. u 06:08 sati.