"Kaj je lima, kak ide posel?", nisam izdržal da ne upitam dečkića od kojih sedam-osam godina kaj je te subotnje večeri u centru grada vrebal parove da im proda rojžice. "Pogle, još samo ovo", odvrati ozaren. Samo četiri još nije bio prodao. "O'š ti jednu? Ajd uzmi!", pokuša mlađahni merkantilist usput i meni uvaliti jednu. "Čuj nemrem, znaš idem ti sad na jednu korem.....kemom....komemoraciju", opravdam se nekako, i učini mi se užasno komičnim kako se meni, ajmoreć načitanom fircigeru, pri prvoj kompliciranijoj riječi plete jezik pred ovim metar manjim klincem.
"A što ti je to?", pita me klinjo.
"Kaj, komemoracija?". Mali klimne potvrdno. "To ti je jedno vel'ko sranje - al za odrasle, tak da ne moraš brinut!" Dječarac odahne i odmagli dalje, a ja pak svojim putem na komemoraciju.
Koja se, naravno, održavala u Bircu. Čudno je to, Zagreb je prilično veliki grad, a ima samo jedan kafić. Ne znam zašto. Možda netko i zna za kakav drugi, ja ga u svakom slučaju još nisam otkrio.
Stoga nije nimalo čudno da je u Bircu čovjek sretan kad ulovi ikakav prostor za stajanje, ili si ga barem nekako izimprovizira. Uspio sam se vješto probiti između prvih nekoliko stotina ljudi na samom ulazu pa zauzmem mjesto kraj krpe i partfiša iza frižidera s pivama, uhvativši se za gelender. Mogao sam odahnuti, dvorana za komemoraciju je time bila osigurana.
Ali Bledoliki kasni. Bledoliki je naime drugi sudionik komemoracije. Jer, da ne tajim to više, dogodilo se nešto vrlo tužno. Prije koji sat naš kamarad Špengler negdje u istočnom dijelu grada potpisao je bezuvjetnu predaju. Oženio se za svoju luđakinju. Kapitulirao pred nadmoćnim neprijateljem - i to nakon ne baš herojskog otpora. Bledolikom i meni, kao njegovim najbližim drugarima, nije baš najugodnije živjeti s tom spoznajom. I bilo nam je k tome istinski žao našeg Špenglera. Pa smo eto upriličili komemoraciju ja i Bledoliki. Uz vatrenu vodu u Bircu, se razme.
Špengler se zapravo uopće ne zove Špengler. Ali nije mogao uteći tom nadimku, s obzirom na nevjerojatnu sličnost s jednim tipom znanim celoj našoj škvadri, a koji se fakat zove Špengler. U početku se jadni Špengler strahovito opirao. Ali kad je lansiran zamjenski nadimak, kojeg ovde neću spomenuti, odjednom mu je Špengler postalo sasvim okej, pa je to tako i ostalo.
Već sam počeo potiho u sebi psovati Bledolikog i njegovo kašnjenje, kadli stigne poruka "pa di si jebote?" Ispostavilo se da je Bledoliki šest metara od mene, stjeran uza zid, ali nismo se mogli vidjet od ovih grozdova ljudi natisnutih između nas. Telefonski pregovori tko će krenut prema kome bili su teški i mučni. Naposlijetku sam trijumfirao ja, ne želeći maknuti pogled s jednih damskih nogu parkiranih u mojoj neposrednoj blizini. Istini za volju, to me koštalo dodatnu rundu toksične tekućine, ali kaj ćemo.
Nikad neću saznati kojom crnom magijom se Bledoliki probio do mene. Očevidno, nema tog džumbusa kroz koji se pijandura ne bi probila ako joj obećaš alkohol. U svakom slučaju, komemoracija je mogla početi.
Za uvod sam ja održao kratki rezime dosadašnjeg života i rada nastradalog druga Špenglera. Imao sam međutim dojam da me Bledoliki uopće ne čuje, fasciniran jednom obližnjom guzom. Ipak, kucnuli smo se za našeg palog borca. Pa eksali.
Uto tovarišu Bledolikom padne na um jedna od onih čuvenih ideja, svojstvenih valjda samo njemu. "A zakaj jebote na našu komemoraciju ne pozovemo i Špenglera?"
"Špenglera?! Da dođe tu? Sad?", pitam zabezeknut.
"Pa da! Ajmo jebote!" I već stane tipkati đavolsko sporočilo, sa smijehom preko cijele lubanje.
Za to vrijeme mene je čekalo novo iznenađenje. Odjednom mi se obrati neka kovrčava crna, pa me upita dal sam joj vidio frendice, i jesu li možda otišle gore. Blejim u nju zaprepašten, nikad je vidio, nemrem ju povezat ni s čim. Ipak kažem da nemam pojma, da je strašna gužva i "tko zna ko je sve ovde iza a ko ne". Ona se nastavi probijati, dobacivši mi usput da sam im baš mogao rezervirat malo prostora.
Bledoliki me promotri s čuđenjem, a kad sam mu rekao da fakat nemam pojma tko je ta ženska, spremno iskoristi priliku da me izvređa na facijalnoj osnovi. "S takvim bezličnim fejsom normalno da te brkaju, ti jebote možeš bit svatko!"
Kaj je najgore, nije to daleko od istine. Prilično sam bezizražajan. Od nas trojice, kad smo već kod toga, najzgodniji je Špengler, taj fakat liči na dr.Housea. Bledoliki je isto ono može se reć faca, oko njih dvojice se komadi fakat često znaju vrzmat. Pa se onda i ja obično trudim profitirat kao treći član squadre, ali s najčešće mizernim rezultatima. Međutim, u tom pogledu, Špengler je nekak uvek bil sklon nekim dužim stabilnim vezama, pa smo njega zvali 'referent za ljubav'. Bledoliki je pak više težil slobodi, puno švrljal naokolo i slično, tak da je on imal status 'referenta za seks'. A ja sam jebiga isto bil jedna vrsta referenta, al me nekak sram priznavat kakvog pa nek mi bude dozvoljeno da tu stavim točku.
U međuvremenu, dok sam ja napasao oči na nečijoj kosi, Bledolikom zazvoni telefon. Špengler. Popizdio je kad je čul za komemoraciju. A poruka koja mu je upućena završni je dokaz da smo kreteni. On je sad u skupom restoranu na večeri s luđakinjom, dva paketa staraca i svjedocima. I svojim bratom. I njenom sestrom. Za tom malom Bledoliki inače potiho pati al neće da prizna...
No dobro, nas dvojica nastavismo komemorirati, evociravši i dalje razne uspomene na Špenglerov lik i djelo. Povremeno su nas u tome ometale poneke sise. Koji put poneke oči. Potajno zureći u jedne takve, iz nedokučivih razloga prisjetim se jedne scene iz literature (jel to bio Hugo Ball?), u kojoj nakon užarene žestoke tjelesnoljubavne noći, pred zoru, ona upita njega "Voliš li me?"...., a on uzvrati "Sad ne. Sit sam do grla."
U nekom trenutku Bledolikom stigne tajanstvena poruka. On se osmjehne, iskapi piće, pozdravi me s "moram ić stari ajd čujemo se pa organiziramo nekaj nema veze možemo i bez Špenglera" i nestane. Ja ostadoh još neko vrijeme, razmišljajući o novonastaloj postšpenglerijanskoj situaciji i planovima daljnjeg razvoja.
Pa i sam navučem jaknu i krenem.
Post je objavljen 05.02.2016. u 22:07 sati.