Svi pričaju, licem u lice ili na mobitel. I pričaju, na glas.
Pa saznaš svakojake stvari o ljudima koje prvi put vidiš.
Saznaš da je nekome dijete virozno, da ima temperaturu, saznaš šta će biti za jelo, saznaš da će se posteljina danas presvlačiti.
Svi govore na glas pa nije teško, čak je nemoguće, ne čuti kako majka psuje oca pred kćerkom, psuje mu i novu ženu i jebe im mater oboma.
Čula sam takvih tračeva i priča da sve ne vjerujem; a zbilja sam svakaj čula.
Više ne znam kamo da gledam kada se vozim, osim u pod a tako me nisu učili. Em sam visoka em hodam ispravno......tako da sam sa večinom uvijek mogu uspostaviti kontakt očima - ispadne da u ljude gledam, ispadne možda i da slušam; a nije tomu tako, ne želim čuti ni slušati tuđe stvari jer mi bude čak i neugodno; a tako sam slabo sramežljiva.
Slušalice ne nosim niti tipkam po mobitelu; automatski ne gledam "svoja" posla.
Ljudi su fascinantni . Bez pol frke svu svoju intimu iznesu na relaciji Črnomerec - Trg bana Jelačića a kada bi ih isto to upitali - ostali bi , kaktiga, zatečeni.
Da kaj to koga briga?
Znate li ljudi da sve se čuje?
Zakaj toliko laprdate na tim mobitelima kada kroz prozor ima toliko toga divnog za vidjeti!!!
Post je objavljen 01.02.2016. u 15:23 sati.