Tek mi se sad razmagljuje ispred očiju i vidim da za tebe nisam imala hrabrosti. Ja nisam imala hrabrosti. Jer nikad nisam stala ispred tebe i rekla da jedino tebe želim. Bilo je tako jednostavno. I nije tražilo priliku jer sam ih imala bezbroj. Samo sam se ja plaho sakrivala iza svojih sranja koja sam izgovarala, iza gluposti koje sam prosipala sve u nadi da ćeš ti bolje gledati, da ćeš brže shvaćati, da ćeš možda više voljeti pa me ušutiti i poljubiti. Ali nisi gledao. Jer ti vjerojatno nije bilo bitno i nije stalo. Pustila sam te da me gledaš , slušaš, pustila sam ti da mi vjerujes. Da mi nije stalo, da mi nisi vazan, da te ne volim ni malo, da sam tu eto da vrijeme brze prođe…
Nikad nisam imala petlje s tobom podijeliti svoj strah ; da ti nije stalo. A nisam imala šta izgubiti.
Najveća boli mog života pustila sam te bez riječi, gledala kako voliš drugu i bila ti potpora, glumila prijateljicu. Bože pa kako sam glupa. Slijepa. Koja sam kukavica.
Ja nikad nisam imala petlje svoj život uzet u svoje ruke i pljunuti ti istinu pred oči; da mi je stalo, da te ne mogu dijeliti s drugom, da te volim, da me boliš, da bih sve svoje mjenjala za tebe, da sam spremna život ti dati, da umirem od tuge i ljubavi za tobom.
Jer sam se bojala. Ako ti to kažem izgubit ću i one mrvice od tebe. Može li jadnije ?!
I u svemu tome godinama se nadala da će se dogoditi čudo da ćeš se ti probuditi i shvatiti da sam lagala, glumila, varala. Čekala sam da sam shvatiš ono što sam se svim žilama trudila da sakrijem od tebe ; da sam tvoja.
Post je objavljen 21.01.2016. u 12:05 sati.