Jutros išli odradit papirnati dio naše rastave.... Socijalna radnica i psihologica i moja zakonita.....koja to neće još dugo bit....kako stvari stoje. Osječa san se ka prid egzekuciju u nekoj feminističkoj državi, samo san čeka koja će mi glavu odrubit.....Otiša san tamo s namjeron da buden pozitivan, da bude sve kako ona oče, da prođe bez problema i da neću suzu pustit......Ali nije bilo tako, sječanja suze natjerala, pa laži, ulipšavanje , konstrukcije,......sve mi se parilo da očedu me okrivit i onda san se počeja branit, upalija mi se obrambeni mehanizam i posli samo deset riči san zamuka....nema smisla, stvarno nema smisla, reka san jin da napišu šta god oćedu, da mi je svejedno da ja dicu (a i nju, kad san budala) uvik isto volin i da meni niko neće nji branit viđat, oću reć ja kad zaklopin oči ........vidin ji sviju, mogu bit na drugon kraju svita čujen njiova srca kako kucaju, vidin ji kako se vračaju iz škole, vidin kad se ustanu iz postelje u rano jutro onako zgužvani i krmeljavi, volin ji i ništa mi više ne triba..... Ljubav, strast, ma ko to more platit....mirit se to ničin ne more...
Priča druga:
Drugi put (ovi put mi se neda vračat u djetinjstvo...)
Post je objavljen 14.01.2016. u 10:25 sati.