danas mi se dogodilo nešto zaista predivno,
nešto što me toliko duboko ganulo,
razdragalo,
razgalilo,
dirnulo me direktno u srce,
iznenadilo,
ne samo ugodno,
nego i toplo, nježno,
ljudski,
onako
kako me već jako, jako dugo
nije ništa tako, na taj način dirnulo.
inače, baš mi je danas to i trebalo,
jer, bio je neki jako čudan dan,
u svakom mogućem pogledu.
željela sam iznenaditi prijateljicu
s kojom radim
i koja mi je jako draga,
ne samo kao kolegica,
a, bile smo radile zajedno godinu dana,
kad je došla ka nama kao pripravnica,
i, živjela je tada, u podstanarskoj kućici blizu nas,
pa smo se, brzo, skompale, komšinice, prvo nas dve,
onda i muževi nam,
te, povodom toga se puno družili, ružili, slavili, gnjavili,
i sve kaj prijateljice već rade skup.
uglavnom brbljale.
našla sam joj, napokon, danas one rukavice bez prstiju,
jer, puši duhan koji mora motat,
al, te rukavice ze nju imaju i onu kapicu prek,
koja se zgumbekom može onda priheftat kad ti smeta,
i, opet vratit, kad ti se prsti već zmrznu,
uglavnom, znam da si je to htjela, a nikad si ne bi sama nabavila,
jer, kupili su kuću na kredit, pa si, jako dugo, dugo, niš nesme sebi priuštit
a, pogotovo ne takvu budalaštinu,
i, onda sam još našla na štandu do, kod svoje bake koja sama radi nakit,
a, baš je danas imala akciju: " sve po deset "
savršenu narukvicu, da se paše s tim rukavicama, sivim,
(jer, ta je moja frendica malo na svoju felu, sluša teški i death metal,
kod kuće svoje, u intimi doma svoga, al, ima i dost specifičan ukus,
ne šareni se ko Uskrsno jaje, pa ni ne bi sve metla na sebe kaj se meni sviđa,
nije joj baš lako naći nekaj, baš, po njenom ukusu )
crnu, tak, tek tolko da se malo cakli, blješći i zvecka, s oslikanim kuglicama murano stakla,
ali i ključićima, simbolično, trebala je bit fora, jer, uvijek smo imale neki šou s tim buntevima ključeva
koje nanašamo uvijek sa sobom.
tak sam sretna hitala što prije joj to dati, pa da se smijemo, obadve,
kad, tamo, ona danas ne radi, baš je od danas na godišnjem.
sve mi se srušilo, bezveze, ko zna dal bumo se vidle, i kad,
jer, ona, jednom kad se zabije doma, a sad si i taj dom uređuje skup zmužem,
teško ju je zvadit iz njega,
a, ja, pak imam i svoje obaveze, ne,
ono, vidle bumo se tek kad to sve već prođe,
a, tad i nije takva fora.
za nevjerovat mi je kak fulam baš za dan, jedan jedini.
okej,
dođem tak doma, s tim u torbi, sva neka pokisla
( ne samo zbog toga )
i, mama mi donese poštu, moju.
obično to budu neki računi,
al, sad je bila reklama od HaKa i Bubamare
dječjeg dućana koji nas se sjeti kad bi na nešto
jako nepotrebno hteli uvalit i još nas uvijerit kak je to najpovoljnije u svemiru i šire,
Ali,
pazi sad!
i jedno pismo,
ono, pravo pravcato,
ne sjećam se kad sam dobila pismo zadnji put,
a, jedina koja još šalje čestitke je bakina sestra koja živi u Texasu
i njena je odavno već stigla.
ovo je isto bila čestitka,
lijepa, šljokasta, s kućicama od snijega, borekima i vjenčićem,
onak, sve trodimenzionalno, ko one slikovnice: pop-up,
al, bitno je to što nutra piše,
to me tako jako razveselilo i raznježilo do suza.
naime,
mi smo, jer smo i sami dobivali puno, skoro sve za naše dijete
i nismo morali ništa mu kopovati,
kad je onu najmanju, prvu robicu i opremu prerasel
sve proslijedila našoj blogerici
Bookeraj
koja je, također, pasionirano čekala svoj komadić raja.
posjetili su nas zajedno, svi troje, prije nego je rodila
i, sjećam se, sva je sjajila, kao i ova moja šljokasta čestitka.
to kaj sam ja njoj dala, nije to bilo ništ specijalno,
nešto te robice, koju beba niti ne može iznosti,
puno toga se preraste, a i puno toga je već bilo iznošeno, zaflekano,
kak to već zrobicom i ide, ono, pereš, dereš, peglaš, vješaš, slažeš, rifljaš,
i nešto malo opreme, tek ono prvo kaj ti zatreba, i koju igračkicu,
sve ono kaj smo i mi sami dobili, pa smo smatrali da je sasvim okej
proslijediti dalje onom prvom kome treba,
jer, to tak kod nas ide sve u krug, kome kaj treba,
i ja sad dobivam od frendice, sve kaj njen mali preraste,
moj nosi još jako dugo, jer je sitan, pa mu samo moramo malo podfrkavat.
i, tak se Draga Book sjetila
na nas,
napisala čestitku rukom,
" s najboljim željama ", jer, veli,
da nas se rado sjete,
kao što i njihova malena te stvari svakodnevno upotrebljava,
kaj je meni jako drago, jer, samo to i je bitno
da se te stvari iskoriste onako kakva im je i namjena.
no, ni to nije sve!
uz sve to, dobili smo i poklon bon,
da si naš Franić može nešto odabrati sam,
po svojoj želji.
prava, ljudska, iskrena, topla gesta.
koja me ganula do u dubinu duše,
upravo zbog te ljepote darivanja
koja,
jednom, kada krene
može činiti i
začarani krug
ljepote, ljubavi i sreće.
Hvala
Draga Book!
Post je objavljen 30.12.2015. u 04:42 sati.