Imala sam nešto pametno za reći, ali to nešto je pobjeglo, uvijek pobjegne. Još jutros je bilo tu, ali eto više nije. Pa sad nemam ništa, osim potrebe za trkeljenjem. O nečemu. Što želim da bidne pametno, a znadem da neće. To je valjda ta igra između mogućnosti i htijenja i babi se snilo/htilo/ostvarilo. Sve su to prividi u glavi. Mladunče mi je danas puštalo muziku. S mobitela na linju, s linije u zvučnike, pa u uši i mozgove. Strašno je to, ustvari. To kad pokušavam nešto raditi, pa se svaku malo prekidam. Što pogledima na mobitel, što skakanjem na te takozvane društvene mreže. Tako i mladunče piše svoje zadaće. Deset minuta virtualnog druženja, pa tri minute koncentracije na zadatke. Današnjem pomlatku još je i teže, ustvari, oni su virtualno puno društveniji i svi žive u svojim malenim kutijicama, vocap i vajber grupicama i tamo se zabavljaju. Meni je ljudiju pomalo već i stvarno dosta, uživo odavno, a sad pomalo i ovako, u virtualnom obliku. Pa se lakše odalečim i mogu potrajati duže od tri minute a da ne trčim natrag u svoj mali virtualni svijet.
Muzika je bila dobra. Podsjetila me na mladost, i podsjetila me i na starost, bila je stvarno dobra, ali nije me pogađala, nije me ni u što tjerala, samo je bila dobra. Današnjoj mladunčadi svakako mora biti teže, toliko impulsa, sa toliko svih tih strana....
Post je objavljen 01.12.2015. u 21:49 sati.