Marketing
Lakša prometna
Vraćam se doma s kružnog putovanja po Zagrebu: dijete odfurao do mame onda do drage na drugi kraj grada pa natrag. Ulazim u kvart, pa sporednom uz zgradu prema parkingu. Oko 21:30 je, tete u frizeraju na uglu više ne rade, ne vidim ni jednog šetača, busna stanica je prazna, mrak je naravno. Ispred mene puzi policijski kombi. Gledaju, traže, prođu ulaz za zgradu, ja skrećem prolazom pred zgradu. Nema mjesta. Okret i nazad. Nalazim mjesto na parkiralištu i vidim policijski kombi.
Jedan policajac je vani, onako šmekerski u kratkim rukavima, a na meni kožna jakna. OK, prođem njega, pa prema ulazu.
Hrpetina klinaca u ranom pubertetu, njih jedno desetak na ulazu, sjede po stubama, neki stoje, uglavnom tišina. Drugi policajac iz kombija okrenut mi je leđima. Čujem pitanje:
„I nitko od vas nije s ovog ulaza?“
Klinci odgovaraju: „Ne, nismo odavde.“ Smijulje se. Cool.
Približavam se i on se okrene. Uredno pozdravim.
„Dobra večer.“
„Dobra večer.“ – odgovori policajac.
Prođem pored klinaca uz one dvije tri spomenute stube, uhvatim i otvorim vrata.
„Oprostite, jeste Vi odavde?“ – pita policajac. Ja se okrenem i vidim da je pitanje upućeno meni.
„Jesam.“ – kažem.
„Poznajete li možda Perić?“
„Da, znam ih.“
„Možete li samo malo pričekati da vidim auto?“
„Može.“ – kažem ja, mada ne kužim tu spiku s autom.
Ode policajac do parkinga pred zgradom, onog gdje sam bezuspješno pokušao parkirati. Klinci se ohrabruju i sve su glasniji.
„Nisam ja niš kriv!“ – kaže jedan.
„Ne, nisi, a to kaj glasno puštaš muziku?“
„Koju? Ovu?“ – i pusti klinac onak dosta glasno neki rep. Nemam pojma kaj je to bilo, ali meni nije baš sjelo.
„Hahaha“ – čuju se u glas.
Njih devet i jedna cura. Malo me sviča unazad. Jebeš ga, kum i ja smo bili još gori po kvartu. Mislim to, s curama, mi smo si bili dovoljni.
Evo policajca, muzika se stišala.
Priđe mi i pita znam li gdje stanuje Perić. Kimnem glavom.
Ulazimo u lift. Pritisnem kat. Policajac je nešto niži od mene, s upadljivim podočnjacima smjenskog rada. Pitam ga što se dogodilo.
Kaže on: "Ma, lakša prometna."
"Pa što je bilo?"
Policajac odgovara onako rutinski: "Gospodin je bio u autu, oštetio je dva auta prilikom izlaska, a onda je pokupio i žardinjere i slomio ih."
Shit! – kažem ja.
"Kažu očevidci da su mu mahali da stane, ali on je otišao."
"Stariji su to ljudi." – kažem ja.
„Pije li?“ – pita policajac.
„Koliko ja znam ne pije, nisam ga nikad vidio. Gospodin vjerojatno nije ni skužio da je napravio neku štetu. Godine su to.“
„Da.“ – kaže on. „Možda je netko drugi vozio auto? Imaju li koga mlađeg u stanu?“
„Moguće. Ne, sami su.“
Lift se zaustavlja. Otvaram vrata i potiho mu kažem:
„Nadam se samo da nije nešto vezano uz suprugu.“ Pogledao me.
„Supruga ima rak, bori se s njim već dugo… To su ta vrata.“ – pokažem mu.
„Znate li je li supruga doma?“ – tiho me upita.
„Stvarno ne znam, nisam je već dugo vidio. Uglavnom ne izlazi.“
Baci pogled na sat.
„Možda sad nije zgodno, skoro je 22.“ – kaže mi i dalje tiho.
Trenutak tišine, razmišljanja.
„Ništa…“ – kaže on – „…doći ću drugi dan.“
Samo sam se nasmiješio.
Maknuo sam se s vrata lifta, on je ušao i rekao: „Hvala.“
„Nema na čemu.“ – odgovorio sam.
Dobra večer, hvala, nema na čemu.
Lijepe riječi.
Post je objavljen 19.11.2015. u 10:02 sati.