(a sabrati se moram ,jer imam noćne vježbe,a otom potom)
Evo ga na.
Prošla je subota
ali neka je;
obavila sam sve što postoji, pa barem sutra ne moram (skoro) ništa.
Skupilo se posla, pa su zadnja dva dana izgledala kao rad na pokretnoj traci.
Mogu si dati orden za energiju,
dok se mora, hodam okolo ko duracell zec.
Tako i tako , ako nisam okupirana, čemerna sam,
pa je dakle svejedno,
sve čega ima ili nema.
Umrijet ćemo na ovaj ili onaj način,
a prostor do tad nek svatko popuni s čime misli da je dobro.
Popuniti prostor.
Ili s onim što mu je preostalo za popunjavanje.
Ponekad se od tog preostalog da napraviti čuda,
a ponekad je to kajgot.
Baš sam si lijepo nesuvisla,
ovo služi samo da se opustim
pa da mogu leći,
da nije baš da sam doslovce
ušla s ceste i bacila se u krevet.
Tako je i V. (ne moj V., mind you) ušao
(samo on je bio pijan, a ja nisam)
I hitio se na krevet.
I zdrobio čelo koje je ležalo na krevetu.
Što me podsjetilo da sam poznavala
jednog klarinetistu koji je spavao
sa svojim klarinetom u krevetu.
Onako otpakiranim i spremnim za sviranje
(pretpostavljam da ga je grlio).
Bože, svakakvih ljudi ima.
:-S
----------------------------
Tih dana, nebo je plakalo.
Oblaci su plovili na jug.
Ja sam ih samo
mirno promatrao.
Više nisam
imao kud.
Post je objavljen 14.11.2015. u 23:59 sati.