Putovanje svetom je zanimljivo, triciklanje takođe, jer može da se ponese malo dodatne opreme uz pomoć koje je moguće zaraditi nešto domaće valute zemlje u kojoj se putnik nađe. Planiranje obalske rute po Mediteranu, morskoj granici nekadašnje sile, uključivalo je i pravi način za sopstveno predstavljanje podjednako dobro u svim zemljama. Naravno igra. Dobro osmišljena, kao ova koju postavljam na obali reke Cetine, kako moj itinerer kaže, blizu ušća u Jadransko more. Moglo je to da bude i sa druge strane poluotoka, gde je široka peščana plaža ali to je bilo dobro tokom dana. Sada, predveče, činilo mi se da je prostor uz reku povoljniji, ličio mi je na šetalište i trebalo je da bude dovoljno ljudi koji bi nastavak mog puta učinili izvesnijim. Uključio sam opremu i isprobao je. Mikrofon, senzori su reagovali na markere po mojoj odeći. Sam moj boravak na ovom mestu, tricikl, zastava Langvedoka, neobična i nepoznata, na elstičnom štapu zadenutom u sedište i neobična oprema okupila je već radoznale. Nisam smeo da ih pustim da čekaju, odigrao sam par igara i ispratio ih glasom na jeziku koji im je ličio i na francuski i latinski i italijanski, malo grub ali slušljiv. Moj jezik Okcitanski, tačnije, narbonski.
Folklorni motivi Mediterana se prožimaju pa je i vanjezičko razumevanje veliko tako da je bilo lako uočiti da se publici dopalo moje izvođenje. Ni šešir nije bio prazan.
Možda bi to bilo sve da nisam u publici spazio dva užarena oka koja su gutala svaki moj pokret. Na kraju tačke sam naklonom pozdravio ljude okolo i pružio ruku prema njoj. Pokazala je prstom na sebe i zanijekala glavom napućenih usana. Uzeo sam sa tricikla slobodne markere, pozvao sam je još jednom, prišao joj i izveo na slobodno. Nije se opirala. Nije se opirala ni dok sam postavljao markere po ramenima, struku, kolenima i gležnjevima. Uključio sam drugog igrača i pokazao joj da pokretima tela može da prozvodi zvuke. Lice joj se ozarilo. Po pokretima sam video da uistinu voli igru. Stao sam ispred nje u položaju za valcer ili tango, primila me je za ruku i započeli smo, lagano se navikavajući jedno na drugo i na zvuke koje smo proizvodili. Izabrao sam matricu La Kandele u koju je moja oprema uklapala naše kretanje. Shvatila je vrlo brzo kako sve radi i kada smo flautom obeležili deo igre, odvojila se i zaigrala oko mene nešto svoje. Pratio sam je i sačekao da se vrati započinjući ponavljanje pesme o devojci koja se uz svetlost sveće sprema za dolazak dragog joj.
To bi bilo sve, jer se on ubrzo, stvarno, pojavio a ja vam ostavlam muzičku belešku o našoj igri. Nije mi se više plesalo. Pozdravio sam prisutne i spakovao se. Prenoćiću na nekom mestu daleko od nje, ostavljajući joj jedan delić sebe.
*Langvedok - prethodni post