Napišeš priču. U nju si pustio nešto stvarnosti, uživeo se i nastavio o onom što se nikada nije desilo gradeći je, ostavljajući jake emocije, jer voliš sebi da pričaš priče. Posle nekog kratkog vremena, jer razloga za pisanje priče je bilo, shvatiš koliko je simbolike iz skrivenog dela stanja svesti smešteno u reči koje si bez teškoće ređao, kao što shvatiš i koji lik si u priči. Skoro da ti bude žao što lucidnost skrivenog dela nemaš svaki dan i što uvid u sve što napišeš nije uvek moguć.
Vitez je priča iz serije prizivanja budućnosti. Neke priče iz te serije su godinama čekale da se dogode što se može podvesti i pod bajanje, jer u dugom vremenskom periodu velika je verovatnoća da će se takav događaj odigrati. Događajima je trebalo par dana da stignu priču iz Viteza. Prvi put, zahvaljujući bliskosti događaja, mogu da pratim simboliku sopstvenih misli koje su se odmotavale kako je pisanje odmicalo. Skoro da sam zadivljen preciznošću upotrebljenih simbola. Moja podsvest bolje od mene zna šta će se dogoditi, tako da sam, shodno priči, izubijan, polomljen i, dakako, mrtav za neke ljude koje je znatiželja poslala da me vide i to što su videli podele sa drugima.
Post je objavljen 29.10.2015. u 03:44 sati.