Dugo je stajao zaklonjen uglom dok je sunce skraćivalo senke, neodlučan, zarobljen, punih očiju, motreći na prolaznike preko puta od kojih su neki samo prolazili, ne primećujući je, dok su drugi čeprkali po džepovima, torbama i spuštali isčeprkano u kutiju skoro i ne gledajući šćućurenu priliku lica zarivenog u sopstvena kolena obgrljena rukama dugih belih prstiju. Kosa joj je plamtela na suncu a pohabana čista odeća pokrivala ne dajući priliku da se vidi više. Lice je podizala samo kada nikog u blizini nije bilo i tada je mogao da vidi krupne oči i visoko podignute uglove obrva na mirnom odlučnom licu. Pokreti ruku kada je vraćala kosu zanesenu povetarcem bili su lagani, skoro kao deo dobro uigranog baleta. Katkad bi se uspravila da smanji ukočenost udova satima nepokretanih da bi se brzo vraćala nazad u svoj tihi položaj na najmanji znak nailazećih prolaznika.
Imao je potrebu da joj priđe, čuje je, zagleda se u njene oči ali bojao se da će samo otići, sklanjajući se od njegove neuviđavnosti koja bi naglašavala njeno tužno stanje. Najzad se osmelio, izašao iza ćoška i posle dvadesetak koraka seo na stepenište preko puta, skupio se poput nje, lice zario u kolena očiju dovoljno slobodnih da bi mogao još uvek da prati njene pokrete. Na tornju je odbilo podne. Pokupila je sadržaj kutije, sklopila je i bacajući brzi pogled prema njemu udaljila se hodajući duž zaštitne ograde prema reci.
Sutradan je padala kiša i nije je bilo. Čekao ju je da se pojavi ispijajući pivo u obližnjem pabu skoro do podneva. Sunce narednog dana je nije dovelo na mesto gde ju je prvi put video ali je slučajno naleteo na njenu šćućurenu priliku nešto niže. Opet je seo preko puta, obgrlio i zaronio glavu u kolena gledajući je ispod oka. Povremeno bi uočio belinu njenih beonjača i znao je da je primećen i ignorisan. Odbilo je podne i kada je počela da se udaljava, pratio je ali kratko. Umakla mu je koristeći bezbroj malih prolaza u tom kvartu. Nije mogao da je nađe nekoliko narednih dana. Vraćao se držeći u rukama kesu punu narandži kada je spazio nedaleko od ugla iz kojeg ju je krišom prvi put posmatrao. Seo je preko puta i dok je zaranjao glavu obavijajući kolena oborio je kesu odloženu pored i nekoliko narandži se zakotrljalo. Njene oči su sevnule i brzo se vratile naniže. Pokupio ih je i perorezom jednoj razrezao koru, prešao ulicu, spustio je ispred nje i vratio se položaju skupljenih kolena. Narandža je mirovala a sunce joj je polako uvrtalo rasečenu koru. Odbilo je podne, skupila je kutiju oklevala i uzela narandžu. Sutradan je bila na istom mestu, rekli su mu iz lokala preko ulice, kada se raspitivao nakon puta sa kojeg se vratio i još dva dana posle iako je padala kiša. Niko mu nije znao reći ništa pouzdano iako su svi primetili da je nje bilo tu neko vreme i da je nestala. Već je gubio nadu i punio se strahom da joj se nešto dogodilo i da je nikada više neće videti, ugledao je prvo zavežljaj, pa njenu haljinu skoro neprepoznatljivu u sumraku koji se navlačio pored reke, pa njeno poleglo telo razbacane plamteće kose. Sjurio se do nje, opipao puls, oslušnuo disanje, osvrnuo se kao da će potražiti pomoć i uz malo oklevanja podigao je u naručje. Telo joj je bilo lagano i skoro hladno. Disanje je šumelo i ličiilo na zapaljenjem pluća. Dok je hodao ulicom duž koje su se palila svetla, razmišljao je grozničavo gde sa njom i posle malo kolebanja uputio se prema svojoj kući, dva bloka dalje. Dok mu je bila u naručju mogao je podrobnije da vidi njeno lice, graške znoja po čelu, belinu tena ali ga to nije zaokupljalo kao što bi nekih pređašnjih dana. Žurio je da je smesti i povrati toplinu njenog tela bojeći se hoće li to moći. Spustio ju je na trosed, izuo pa pokrio bosa stopala i telo pokrivačem ispod kojeg je umeo da ga sačeka jutro, podigao kapke da vidi zenice, protrljao dlanove i prste kako bi im vratio toplinu ali nije uspevao da dopre do nje. Skinuo je jaknu, zasukao rukave, napunio kadu toplom vodom, zgrabio čaršav i rasprostri ga pored nje. Neodlučno je odlagao a onda ipak otkopčao njenu haljinu, oslobodio je od ostale odeće i zamotanu u čaršav polako potopio u toplu vodu. Masirao je tabane, ruke, butine, nastojeći da im što pre povrati toplinu držeći joj glavu iznad vode dok je mlitavo telo plutalo. Nezadovoljan postignutim, izvukao je van, oslobodio mokrog čaršava, osušio ubrusima i smotao u svoj preveliki bade mantil. Spustio je na ležaj i pokrio. Pluća su joj škripala ali je bila malo toplija. Obrazi su prestali da budu mrtvo beli. Morao je da zove pomoć a znao je da ta pomoć može da je odvede. Ipak je nazvao prijatelja i zamolio ga za pomoć. Stigao je brzo, vešto je pregledao, promrmljao nešto o zapaljenju pluća, ubrizgao sadržinu šprica u njeno bedro, ostavio sirup za smirivanje kašljanja, mimikom nagoveštavajući prijatelju da nije baš normalan što to radi, pokupio svoje i otišao. Kada se tokom noći zakašljala, nekako je uspeo da joj ubaci nešto sirupa. Smoren nesanicom, pregledao je njen zavežljaj ne nalazeći ništa sem malog broja pohabanih potrepština. Ostatak noći nemirno je prebdeo u fotelji.
Ujutru je pozvao jednu od bliskih prijateljica i zamolio za pomoć oko kupovine rublja i odeće. Nekako se snašao da kaže koja mu je veličina potrebna gledajući izbledele oznake sa njene odeće. Bio je zadovoljan svime što je ona donela. Rumenilo se pojavilo na obrazima njegove gošće što mu je povratilo raspoloženje. Skuvao je čaj i spremao se da ga nalije u njena stisnuta usta kada se prvi put promeškoljila, zakašljala i otvorila oči, ne shvatajući gde je. Sačekao je da dođe sebi još uve držeći čajnik u jednoj i šolju u drugoj ruci. Pronašla ga je pogledom i on je sebi najednom bio smešan držeći sve to u rukama, slegnuo je ramenima na njen upitni pogled i spustio sve na stočić pored nje. Na njeno mukom izgovoreno pitanje, "Gde sam", odgovorio je nesuvislim "U mojoj kući" a mislio je da kaže, na bezbednom, da je zbrinuta, da... Na njeno "Zašto" nije imao odgovor, kao što nije umeo da objasni zašto je to krhko biće napravilo na njega tako jak utisak. Opet je nemoćno slegnuo ramenima i pomogao joj u naporu da se uspravi. Povukao je jastuk naviše i smestio je u polusedeći položaj. Nije mogla da drži šalicu sa čajem pa joj je davao gutljaj po gutljaj. Posmatrala ga je nastojeći da dođe do odgovora ali joj nije uspevalo. Znala je da je to onaj što se pojavio niotkuda i uznemiravao je sedenjem preko puta. Upamtila mu je i narandžu ali nije nalazila ništa u svom sećanju više od toga da je čekala da mu se zahvali. Videla je svoju staru odeću i neku drugu bliže njoj. Upitno ga je pogledala i on je, skoro se izvinjavajući rekao kako je mislio da joj je potrebna druga odeća nastojeći da to kaže a da ne izgleda kao kritika njenog izgleda. Dok je govorio shvatila je da je naga u bade mantilu, da je on svlačio i da... Nije želela da razmišlja o tome. Stisnula je oči za trenutak goneći loše misli i ponovo otvorivši ih upita "Znači, skinuo si me...". Ispričao joj je šta se sve događalo. Izgledalo je kao da je kriv, kao da se pravda i to joj se svidelo.
Pokušala je da se uspravi i ustane ali je telo nije slušalo. "Viteže, ja bih morala u toalet". Uzeo ju je u naručje, za trenutak nije znala šta će sa rukama da bi ih trenutak kasnije obavila oko njegovog vrata. Hteo je da izađe i ostavi je samu ali nije mogla da se oslobodi njegovog bade mantila, "Ostani, već si video sve što je imalo da se vidi, pomozi mi". Iskobeljao ju je tek tada svestan da nije obraćao pažnju na njeno telo dok je nastojao da joj povrati toplinu. Gledala je kako njegov pogleda šara po njoj i shvatila isto što i on. To je nateralo da proba da se zakloni ali je pomislila "Čemu?". Ogrnuo je i sačekao, vratio na ležaj, spremio lagan doručak koji je ona sporo i sitnim zalogajima pojela, došao je prijatelja i zadovoljan oporavkom dao još jednu dozu antibiotika. Tog popodneva je odradio dogovorenu foto seansu i par odložio kako bi bio sa svojom gošćom koja se lepo oporavljala. Ništa je nije pitao, ništa mu nije govorila. Ništa ga nije pitala, ništa joj nije govorio. Razgovori su se svodili na priče o običnim svakodnevnim stvarima. Jedne večeri, posle nekoliko dana, pogledali su se i znali su da treba reći imena. Njeno, Hermina, je ličilo na nju, njegovo, Fransoa, lepo je zvučalo kada ga je izgovarala. Nikuda nije izlazila, voleo je to što je tu kada odlazi i vraća se, voleo je da sprema hranu za nju i sebe. voleo je da proba ono što je ona spremala i voleo je da doda začine tom njenom, svidelo mu se što joj prija vino koje je birao za obroke. Njen boravak je postao sastavni deo njegovog života i želeo je da ga zabeleži kamerom. Naslutio se otpor u njenom glasu koji je tražio odlaganje kada joj je predložio. Njene oči, koščato lice sa visokim čelom, plamena kosa koju je puštala da češlja sećajući se nežnosti sa kojom je okupao njeno ne baš više iznemoglo telo gledajući ga sve vreme u oči pokušavajući da ga shvati, terali su njegovo srce da brže pumpa krv dok je zamišljao kako kamerom uhvatiti to nešto što ga je toliko zaokupilo od prvog trenutka kada ju je ugledao. "Ne volim svoje telo" rekla mu je. Ništa nije rekao ali je za svaku seansu unosio u atelje stolicu u kojoj je volela da sedi a ona je dolazila i posmatrala kako radi, daje instrukcije modelima, namešta svetla, soft boksove, silberice, čineći svetla mekanijim, dajući modelima veći opseg senki, kako podešava bliceve za naglašavanj eakcenata i poželela da bude ispred kamere i pusti ga da se igra svetlom po njenom licu, kao što je iz neke dubine nje rasla želja da se igra njenim telom još uvek zaokupljena strahom koji je tu igru odlagao u nedogled.
Nakon jedne od seansi, stala je ispred kamere. Nakon što je ispratio modele, ne našavši je u kući, vratio se u atelje, stao iza kamere i nastavio rad. Slušala je njegove instrukcije, menjao je elemente rada bivajući sve bliže hvatanju kamerom onog što ga je zarobilo. Nije se bunila kada je tražio da se obnaži. Ubrzo se sasvim opustila i više njegove instrukcije nisu stizale. Njeni pokreti su bili životni, pravila je kratke zastoje i kada bi čula zvuk škljocanja, menjala je položaj tela, nogu, ruku, glave. Oboje su bili u nekoj griznici dok je ona za njega uzvodila ples a on nastojao da ga upamti kamerom. Zastali su skoro istog trenutka znajući da je tome kraj. Stajao je iza kamere plamtećih očiju, mirno spuštenih ruku. Stajala je pod svetlima koji su njenu figuru činili izražajnom, moćnom, osvajačkom, mirno spuštenih ruku, mirnog lica sa pomalo tugom u očima. Prišli su jedno drugom, Poljubio je njenu obrvu, levu i klizeći usnama naniže nastavio po njoj ne dirajući je ničim više. Usne su mu bile mekane i tople a njeno telo je bilo hladno i kruto. Osećajući to ubrzo je prestao izvinjavajući je milujući dlanom oko struka dok se njeno telo treslo i suze je kvasile što nije mogla da uzvrati. Želela je da sebe ošamari, počupa kosu, uštine do plavog ali je samo stajala ne uspevajući da smiri svoje telo i veliku hladnoću koja ju je zaokupila. Pokupio je njenu odeću, uzeo u naručje i odneo u kuću. Zagrlila ga je čvrsto i nije puštala ni kada je pokušao da je spusti na ležaj. Seo je ostavljajući je u naručju i pokrio prekrivačem pod kojim je umeo da ojutri. Telo joj se smirivalo i stisak popuštao. Ništa je nije pitao, ništa mu nije govorila.
Poštar je ubacio kroz prorez na vratima pisma, katalog i najnoviji broj foto magazina koji je on pratio. Pokupila je sve, stavila na komodu da bi ih kasnije isčitao i raspakovala magazin. Na naslovnoj je bio njen portret, crno beli. Videla je sebe lepu kao što nikada nije bila i videla je sebe mrtvu. Na brzinu je našla nastavak članka sa prve strane i shvatila da je tamo adresa ateljea. Zažalila je što mu ništa nije govorila, što nije rekla da ne sme nikada, ali nikada da njene fotografije iznese u javnost. Zažalila je što nikada nije osetla toplinu njegovog tela, što ga nikada nije pustila da bude po njoj onako kako voli sem malo onog tužnog dana. Znala je da mora dalje, da mora da beži, da ne sme da ga zove, da ne sme ništa više da mu kaže. Brzo je pakovala najneophodnije da bi je prekinulo zvono na ulazu. Zastala je ukočena strahom koji se pretvorio u grč pokušaja bega kada je nečije jako rame izbacilo vrata iz dovratka, jake ruke zgrabile i odvukle dok se svom snagom borila dobijajući onesvešćujući udarac.
Pozvali su ga posle nedelju dana. Svaki korak prema odeljenju forenzičke patologije ga je boleo. Policajac je bio skoro neprijtan čitajući mu delove podebelog dosijea čije navode je trebalo da potvrdi, njegov drug koji je nju lečio podigao je čaršav samo toliko da vidi skoro neprepoznatljivo lice sa krvavim podlivima dok je policajac ređao podatke o silovanju i prebijanju, reci gde je nađena, polomljenim udovima. Njegov drug je izgurao policajca govoreći mu "Posle, čoveče" a on je u tzaju zbacio čaršav u trenu sagledavajući telo od kojeg ništa nije ostalo kao pred kamerom. Kajao se što joj ništa nije govorio, kajao se što je nije voleo, kajao se što je ikada načinio kamerom i jednu njenu senku.
Nakon povratka, razbio je svu opremu, spalio sve negative i otputovao neznano kud.
Nekom sam morao ovo da ispričam...