Pregled posta

Marketing

Mora da je to bilo stvarno ono, nešto, kada je velegradska cura pristala da izađe iz taksija zarad zajedničkih šetnji po šumi, planini, svuda gde "sve svoje sobom nosiš" i njime povećavaš blagostanje viđenog i doživljenog. Prvo kratke, pa posle šetnje neprimetno duge u potrazi za gljivama ili lekovitim biljem, lepim kamenovima čak, koje su ređali po obodu bašte od dva rukohvata zemlje. Prijala su joj odobravanja, do skoro za nju nezamislivih poduhvata, kao što je noć provedena sa njim uz kamenovima okupljenu vatru jer ih je noć zatekla visoko u planini. Celonoćna priča, grejanje u njegovom krilu na improvizovanom ležaju od suvih grana, srećom sa dovoljnom rezervom duvana i kafe na rastvaranje u vodi sa ledenog izvora od pre 5 minuta, do kojeg se vratio. Zvuk šume noću. Svetlost vatre razbacavane okolo gradeći slike kojih nema. U zoru, skoro žalost što je noć tako kratko trajala i povratak. Mora da je i celonoćno hodanje do jezera, više od pola maratona, kada je noseći ranac, jedva je stizao, dalo joj samopouzdanje da odluči da želi, da može i više. Htela je Olimp. Htela je da se upiše u društvo posetilaca bogova.
Ubrzo njen korak nije bio dovoljno dug ni hitar da bi mogla da prati grupu a ranac je postao pretežak da bi ga iznela do skloništa. Postoji samo napred. Nema se gde ostati ili vratiti. Skida ranac sa njenih leđa, prebacuje deo u svoj ali ni to nije dovoljno. Grupa napreduje prebrzo. Stavlja njen ranac sebi na grudi, uprtače na ostatak ramena, nekako ga kopča oko sebe da ne spada i da mu ne smeta previše pogledu na povremeno džombastu stazu. Govori joj o oznakama, da ima puno ljudi na stazi, odmorišta, da će probati da stigne grupu kako bi bar on stigao na vrh.
Grabi stazom pomažući se štapovima za hodanje, u sendviču od opreme za dvoje. Ide brže od većine jureći za odmaklom grupom i shvati da ih neće stići. Shvata da u sendviču neće ni njoj biti ni od kakve koristi i nastavlja do skloništa. Svi koji ga vide kako grabi uzbrdo znaju priču, znaju da neko nije mogao i da je neko morao ovako kako bi svi stigli. Kada je napor stizanja već počeo da mu muti pogled, učinilo mu se da je video crvenilo krova, pa belinu zida, pa celo sklonište na litici, kao gnezdo orlova i znao je da mora okolo. Kada je već mislio da ne može tim tempom, staza se poravnala i ubrzo je bio na platou sa klupama i stolovima, pogledom naviše i naniže ali ga je zanimalo samo gde je višak opreme grupe koju nije imalo smisla nositi kako bi spustio rance i krenuo nazad. Po nju. Još na pola puta ga je bilo stid što je zbog stizanja na listu posetilaca bogova pristao da je ostavi da se sama snalazi i stiže kako zna i ume.
Napunio je rasterećene grudi svežinom osunčanog vazduha i krenuo nazad, trčao nazad. Štapovi za hodanje su ga držali u ludom trku dok je obilazio druge ljude u povratku i stizanju. Povremeno bi zastao i dolazeće pitao jesu li je videli. Neki jesu, neki nisu ali bez pamćenja kada, sve dok na jedno oštrom zavijutku nije skoro naleteo na nju. Zapanjenost njenog lica je pokazivala koliko ga nije očekivala, znajući koliko mu je bilo stalo da stigne na vrh, a osmeh nakon toga i sjaj u očima koliko je dobro što je on tu. Do mraka su uspeli da se izvuku do skloništa. Bila je čvrsta i jaka, nije se žalila kako joj je teško, kako ne može a bilo joj je teško i bilo je trenutaka kada je imala utisak da više nema snage ali su je njegove reči, sigurnost, odlučnost iznova punile i vodile da nastavi. I stigne.
Ujutru, kako ih ne bi čekali, krenu sat ranije i stignu do parkinga par minuta pre grupe. Sama je nosila ranac. Velegradska cura koja ne izlazi iz taksija.