Tko još nije čuo stihove ''Tri nonice'' Drage Gervaisa. Dakle, ''kritikanje'', odnosno ogovaranje seže još od davnina…. Svi mi ogovaramo, netko više, netko manje neovisno o spolu, iako je to svojstvenije ženama. Problem je kad od tog ogovaranja nastanu nekakve neistinite priče, odnosno ono kad o sebi saznate neke vama nepoznate činjenice. Takvo ogovaranje već prelazi granice dobrog ukusa…. Hm, ako da ogovaranje ima neki dobar ukus… Neovisno o dobrom ili lošem ukusu, ogovaranje je sveprisutno. Obzirom da si ne možemo pomoći (ili možda možemo, ali nećemo), lijepo bi bilo ogovaranje svesti na neku granicu. Granica u ogovaranju, postoji li tako nešto uopće ? Kod mene svakako postoji, jer moje komentiranje (eufemizam za ogovaranje) se svodi na to kako je netko bezobrazan, sebičan i sl. , a ako se baš zaigram, iz mojih usta možete i čuti '' pa kakva joj je to frizura'', ali obično se zaustavljam na ovim karakternim osobinama. Neovisno o tome što se s takvim ljudima osobno ne družim, nego ih susrećem u poslovnom odnosu i sl., opet imam potrebu žaliti se na takvo ponašanje, odnosno ogovarati takve osobe na kavi.
Osobno me jako smeta kad netko komentira nečiji način života. Tko s kim spava, izlazi, ima li ljubavnika/cu, zašto nema ženu/muža/dijete/kućnog ljubimca i sl. apsolutno je privatna stvar. Mene dosta pogađa nepravda i zato imam potrebu ogovarati ljude koji je čine bilo meni ili meni dragim ljudima. Možda neki ovo ne smatraju ogovaranjem, kao ni ovo ''ja bih mu/joj sve ovo mogao/la u facu reći'', ali nažalost i to je ogovaranje. Možda je to blaži oblik, ako uopće takav i postoji, ali svejedno je.
Nedavno sam pročitala ''Četiri sporazuma'' Don Miguel Ruiza i promijenila sam način razmišljanja. Uvijek sam bila obzirna u izboru riječi, ali ponekad u ljutnji, dakle neopravdano, znam reći nešto što inače ne bih. Ruiz u knjizi kaže da ne treba ništa shvaćati osobno, ni kritiku ni pohvalu. To je pak malo teže izvedivo, posebno što se pohvale tiče. Vjerujem da svatko od nas voli čuti pohvalu za neke sitnice poput lijepe frizure, do nekih stvari koje su nam važne, npr. pohvala na poslu je jednaka priznanju za nas kao vrijedne radnike. Ruiz pak smatra da bi trebali voljeti i cijeniti sebe toliko da pohvale ni kritike ne doživljavamo osobno. Ako je tako, onda još puno moram raditi na sebi. Nekakve zlobne kritike me sve manje diraju, ali pohvalu i dalje volim čuti.
U svakom slučaju, treba raditi na sebi, jer jedino sebe možemo mijenjati. Pozitivnim razmišljanjem sasvim drugačije doživljavamo ljude oko sebe. I za kraj par par mudrosti: Možete više saznati o nekome kroz ono što ta osoba priča o drugima nego kroz ono što drugi pričaju o toj osobi. Leo Aikman
Nemate kontrolu nad onime što drugi rade - samo nad onime što sami radite.
A. J. Kitt
Veliki ljudi pričaju o idejama. Mali ljudi pričaju o drugim ljudima.
Tobias S. Gibson
Post je objavljen 22.10.2015. u 13:23 sati.