U predstavlanju nastojim da izbegnem izgovaranje pravog imena. Obično kažem nadimak koji zvuči pomalo ruski sa onim iznuđeno naglašenim đ skoro na kraju reči. Čini mi se da bi moje pravo ime zazvučalo pretenciozno i kao da želim da odmah previše budem drag nekom koga prvi put vidim, čak i ako je to tačno, što nije previše ljubazno činiti ljudima, njihovoj značajnijoj podvrsti koja ume u nama da pokrene svašta nešto.
Tako je ispalo i sa ovim Kapa Haka koje sam poređao i čini se da postavlja stvari na način koji nije baš ljubazan prema običnim ljudima. A sve vreme se radi o muzici. Muzici zvuka i pokreta apstrahujući dodatna značenja koja lelujaju u klipovima. Muzici koja je kruto ritmična i ipak lepa, ponekad zastrašujuće lepa u utisku koji na nas ostavlja kada predstavljamo grupu, do one individualne, toliko različite u svakom od nas, one muzike koja nas zaokuplja dok se bavimo sasvim običnim stvarima do one kada guramo život na ivicu izlažući ga stvarima koje se malo puta doživljavaju. Svako od nas ima svoju Haka a mi Kapa Haka.
Čak i ovaj cvrčak, od kojeg odzvanja prostor u kojem pišem, izvodi svoju Haka dozivanja.
Možda i ja izvodim moju Haka dozivanja...