Svakog dana, u isto vreme, budi me da krenem i uradim to. Svakog dana. Nekada samo nastavim dok mi misli još uvek kotrljaju nedostajuće točkiće da sve konačno proradi. Rekla si "Brine me što to ne postoji" na šta sam se nasmejao i ubeđeno rekao "Postojaće". Češće bude, "Mogu ja to" dok ustajem i opremam se za dnevni okršaj. Promena detalja, usavršavanje, nove ideje, ponovo za crtaćom tablom, proračuni, rukavice, alati, ručni, precizno vođeni, moje ruke. To što je na stolu. Ne funkcioniše do kraja.
Nisam bio svestan da si tražila vremensku mašinu, kada si rekla da nećeš biti srećna sa njom dok god računam da ćemo biti zajedno. Matematika mi se zbrljala, zastao sam za trenutak da shvatim šta sam čuo, jer, bila si daleko da bi mi tvoje lice reklo nešto više. Prihvatio sam te reči razmišljajući o tvojoj sreći koja me isključuje delom koji si već videla, omirisala, iskusila... I nastavio da gradim vremensku mašinu koja će mi vratiti ono vreme pre... Vreme pre... To vreme... A šta je, uistinu, to vreme? Znam o njemu skoro sve. Zašto bih se vraćao tamo i bio uz jednom već doživljeno. Meni treba buduće vreme. U mašinu mora da ugradim budućnost, ne prošlost, ne neko sasvim poznato vreme. Treba mi nepoznato vreme. Ogromna količina nepoznatog vremena koje bi mogli zajedno da otkrivamo. Nova ideja, novi točkići... Proradiće! Mogu ja to!
Post je objavljen 17.10.2015. u 14:39 sati.