Telefon. Poznati avatar. Prekinem vezu i pozovem je. Još uvek je moj omiljen broj a znam da će razgovor potrajati. Vetar šiba i nadjačava se sa njenim glasom. Nije sa njim i može slobodno da govori. Izašla je da kupi duvan. Obično su to bile cigarete, dugi crveni Marlboro. Sada zavija. Ima nečeg u tome. Ta procedura od ideje da pripališ, dok izvučeš pribor, rasporediš ga, izvučeš papir, staviš u mašinicu, razresaš duvan i puniš, biraš koliko ćeš napuniti, malo namotaš, oližeš lepljivi kraj i okrećeš mašinicu dok se duvan i papir ne urolaju. Kada imaš za filter, staviš. Ide manje duvana i sav popušiš. Imaš dovoljno vremena da razmišljaš. Ne verujem da zavije 40 cigareta... Mnogo je to vremena. Ne sme se krasti od potrebnog za mešenje hleba, pravljenje pita i sveg onog što može ispasti iz džaka brašna i još malo nečeg. Nestalo je razmaženosti, voženja taksijem na rastojanjima koliko pogled može da dohvati, kupovina, odlaska na tuđa mora...
Glas joj je miran. Prisan kao što je bio. Govori da me često pominje i da ga to malo nervira. I mene bi. Pet dobrih godina nije lako zaboraviti. Priča mi o stvarima kao nekada. Čime je ispunila dan. Pominje ljude koje znam. Podseća me gde mi stoje manje korišćene stvari. I moj glas je miran. Znao sam da će otići. Zasite se ljudi i užele nečeg drukčijeg i to im se dogodi. Razumem to. Sručio sam joj bio u slušalicu šta mislim o načinu na koji je otišla i smirio se. Nije imala petlju da mi kaže. Samo je nestala na tri dana. Nije mi bio potreban tumač.
Sela je na klupu, kaže. Vetar joj manje uskače u mikrofon i razgovetnije je čujem. Kaže kako nema vremena da osmisli nešto novo od onog što smo nekada pravili zajedno. Suviše je zauzeta drugim poslovima. Priča o njemu. Brani svoj izbor. Govori mi čime se bavi, kako mu to dobro ide ali da nema više velikih poslova, da mora puno da se juri kako bi se unovčio taj rad... I sve tako. Glas joj postaje setan. Ne verujem da plače, tvrda je ona. Promena glasa je samo trenutak slabosti. Sećam se šta sve imamo od materijala, kaže. Potrudiću se da nešto osmislim, dodaje. Pominjem da sam nabavio novi materijal za sebe i već nešto načinio od njega. Opisujem joj.
Shvatam u kakvoj je situaciji, rekao sam joj prošli put kada je izašla iz kuće. Nastaviću da sa njom pravim to što nam je dobro išlo. Bila je potresena i skoro nema dok sam joj obrazlagao kako to nije upereno protiv njega ali da nije dobro za nju da ne nastavi sa radom...
U ormaru je još uvek kolekcija mirisa u neobičnim dobro dizajniranim bočicama, dezodorans, kreme. Još uvek sam okružen njenim stvarima, slikama, ponešto od onog što smo zajedno radili. U kuhinji začini koje je volela da koristi. Sve je još uvek složeno onako kako je to ona radila. Možda ima malo više prašine nego što bi se očekivalo. Zahvatam pogledom sve to dok njen glas govori kako treba da se vrati i kako joj je drago što smo se čuli. Opraštamo se i oboma je jasno da u razgovoru nije bilo poente. Nije je bilo ili jeste a ja je nisam prepoznao.
Možda je poenta u tome što je uopšte zvala...
Post je objavljen 15.10.2015. u 16:17 sati.