Stojiš tako da do mog oka stiže deo dnevne svetlosti koja bledi približavajući se večeri. Sasvim se lepo ocrtavaš. Kosa do ramena, košulja skoro do kolena, rukavi previjeni dvaput, njena belina malo udaljena od tvoje nagosti bose. Misliš da spavam posle umora koji si mi donela. Prikrao sam ti se pogledom kroz poluspuštene trepavice i zatekao te kako me posmatraš naoko usnulog. Dovoljno je tamno da ne vidim izraz tvog lica ali slutim pitanja koja su te zatekla i drže nepokretnu u mom oku.
Nisam video, ali znam da si prvo prešla dlanom preko beline uredno ostavljene košulje a onda je podigla i omirisala upoređujući sa mirisom moje kože, čak i na mestima pod pazuhom. Nagost te je ježila i ogrnula si je mekotom košulje pa uvukla ruke u rukave, skratila ih da bi ti dlanovi ostali slobodni i kopčala polako. Imala si osećaj udobnosti, isti onaj dok si mi sedela u krilu ili ležala na boku ogrnuta mnome. Vodiš računa da ne ostaviš ruž na belini zaboravljajući da sam ga u slast pojeo. Usne te još bride od mojih i moje kože koju si probala na bezbroj mesta.
Spuštaš dlan ispod trbuha, gledajući me polupokrivenog, još me osećajući. Sedneš pored i lagano, misleći da me san čvrsto drži, ukloniš čaršav i gledaš me kao da svaki deo hoćeš da odneseš pamteći ga. Ježim se, vidiš po maljama koje se lagano uspravljaju kao i sve ostalo, izdajući me. Zavlačim dlan, dodirujući te po leđima i privlačim, šapućeš nešto kao "izgužvaćemo...", odgovaram nešto kao "baš hoćemo..." načinjući još jedan krug onog što smo već probali, naležući jedno na drugo, pogađajući misli i želje.
Jutro je još uvek dovoljno daleko...
Post je objavljen 13.10.2015. u 08:25 sati.