Prestalo je da me sluša. Nešto radi po svome dok pokušavam da uhvatim korak. Početna misao o tome kao skorašnjem potisnuta je zaranjanjem u prethodna upamćena vremena i stalnom tragu bunta. Ono i ja. Iz početne harmonije izašli smo kao protivnici dovoljno veliki da možemo jedno drugom da naudimo. Sekli su ga zbog onog šta sam ja. Patio sam zbog onog što je ono. Mirili se na kratko i nastavljali. Ono otporom, ja bezumnošću. Malim. Pa većim. I sve većim zanemarivanjem.
Ostavlja trag. Mali kapavi, skoro kružnog oblika kada padne i rasprši se nedovoljne snage da načini nešto veće. Puno puta tako. Stoji u lokvi puno malih kapavih tragova da nešto nije u redu, da je pošlo po zlu. Pušta me da gledam. Pušta me da osetim kako se mali kapavi tragovi hlade, kako zatežu kožu lepeći se, bojeći je. Zaokupila me je ravnodušnost pristizanja impulsa iz čula koje ima po sebi. Impulsi nose dovoljno upozorenja i već bi trebalo dići uzbunu. Ali nema ko. Čemu. Šta će se promeniti.
Mali kratki drhtaji. Jači nakon nekog vremena. Nedovoljno snage da se stoji uspravno. Tupo odzvanjanje kolena pristiglih u susret podu. Nekoliko trzaja i još jedan tupi zvuk dodira ramena, pa glave sa površinom koja je već upila deo rasutog crvenila...
Belina. Zaslepljujuća. Može se videti zatvorenih očiju. Iz njene dubine, glasovi. Odjekuju. Talasavo. Smeh. Nenametljiv. I glasovi. Pluća hvataju vazduh braneći se od pritiska senzacija na čula koja se bude. Pristigli kiseonik daje snagu za podešavanje filtera i u belini počinju da se naziru razlike u količini svetlosti, glasovi se bliže prepoznavanju značenja dok smeh, tih i nenametljiv pravi auru oko obrisa koji bi trebalo da predstavljaju nekog od davna poznatog, pristiglog upravo za ovu priliku.
Ono uči pokrete. Sa ivice prepoznavanja dovlači davno zaboravljene. Puno novih... Smejanje. Nikada takvo. Svakim njegovim delom se širi i tera ga da vibrira. Obrisi postaju prepoznatljivi, i glas, i pokret, i misao, uklanjajući koprene navlačene malim kapavim tragovima. Njime se razliva snaga pristigla iz beline čvrsto nas vezujući. Pušta nas u svoju blizinu, plimama i osekama zapljuskuje nas njena aura puštajući da postajemo njen sastavni deo. Otisne se od nas i vrati ne gubeći vezu sa onim što jesmo.
Ono i ja.
Ona i mi.
Mi.
Ti.
Post je objavljen 04.10.2015. u 13:16 sati.