Prvi je u moj život ušao neplanirano, iznenada, niti sam ga tražila, niti očekivala… ona ga je dovela i, zavladao je mojim, skoro pa cijelim životom…
Zanemarila sam sve oko sebe zbog njega
S njim sam doživjela puno toga: na početku euforija koju, sigurna sam, prolaze svi i osjećaj da ponovo živim… nakon toga jedno smirenije, ali puno kvalitetnije druženje… bilo je puno zezancije, ozbiljnih tema, nagovaranja, izvrdavanja, pristajanja, odbijanja.
Zbog njega su me svi doživljavali drugačiju nego što jesam… mislili su da sam lakomislena, blesava, da je dovoljno da me zateknu na krivoj nozi i dobiti će što traže, ali prevarili su se…
Nakon svega toga, sve se nekako “izdušilo”. Pitala sam se čemu će mi sve to, što očekujem od njega?
On mi ne može dati odgovor na moje dileme. Ne može mi biti centar svijeta, ne mogu sve ostalo samo tako ignorirati….
I tada je ona, koja ga je i dovela meni, rekla: probaj se maknuti od njega, probaj s nekim drugim.
Haloo, kojim drugim?....nisam htjela ni prvog.
...ali drugi je došao brže nego prvi… nije mi odgovarao, nikako se nisam mogla poistovijetiti s njim, nije mi bio tako drag, ali družili smo se…
Nije tu bilo euforije, više kao obveza, a ne gušt kao s prvim… sve nekako reda radi, samo da se maknem od prvog.
Ne mogu odrediti točan dan kad je s njim postalo drugačije... jednostavno sam se počela rado družiti s njim, pojavila se ona slatka neizvjesnost: hoće li doći, hoćemo li razgovarati, možda se i vidjeti…
Nisam se zamarala koliko će razgovor trajati, ali sam se potajno nadala da traje što duže…
imam dva... koji mi je draži??
Post je objavljen 02.10.2015. u 09:25 sati.