Pitaju me neki da li još blogam?
- Ne, više ne blogam, ne da mi se više...
Zašto?
Zato! Ne da mi se više..
Stvar je naravno u meni. Pisanje obožavam, tema imam, inspiracije mi nikad, ali baš nikad ne nedostaje ali mi se više jednostavno ne da piskarati po blogu, bez obzira što je riječ moja prva ljubav.
U početku sam blogala kao blesava, svaki dan sam bila na blogu, pisala jako, jako, jako često, mogu reći skoro pa svki drugi ili treći dan bih izbacila neki tekst, tada mi je to bilo ekstra zanimljivo.
Čitala bih komentare, imala neku interakciju s ostalim blogerima, odgovarala na svaki komentar, čitala druge blogove i komentirala ih.
Vremenom sam shvatila da mi čitanje drugih zanimljivih blogera, a i ma ih, oduzima previše vremena jer se vremenom broj praćenja mojih blogera povećao, tako da sam stala sa čitanjem, jer bi mi se valjda dan sastojao od toga da čitam i komentiram tuđe postove.
Pa čak ako imaš i vremena na pretek onda je to super, ali ukoliko vodiš neki drugačiji život i vrijeme ti je ograničeno, onda si malo ponekad moraš presložiti prioritete u životu, pa sam tako učinila i ja... Prestala sam čitati tuđe postove....Prestala sam komentirati tuđe postove....
Nekako sam s vremenom prestala i komentirati komentare svojih postova iz jednostavnog razloga - ne da mi se! I tako svatko tekst pročita onako kako njemu paše, izvuče ono što nosi u sebi, od nekog dobiješ pohvalu, od nekog dobiješ po glavi, ali sve je to ok, to je i tako moj tekst i moja razmišljanja i nemam se ja šta kome opravdavati i objašnjavati - svatko nek si uzme iz posta ono što mu odgovara i to je to..
Dakle, komentiranje komentara je isto vremenom lagano prestalo.
Zašto sam smanjila broj postova?
Isto tako, jednostavno, svi mi u životu nekako tražimo neke senzacije, uzbuđenja pa tako i ja. Obzirom da sam prošla sve faze bloganja jednostavno mi bloganje kao takvo više nije napeto, pisanje bloga mi ne nudi nikakvo uzbuđenje, senzaciju, ne vidim mogućnost ekspanzije i naravno da mi je dosadilo. Nekako, uvijek isto i uvijek isti.
Svi mi u životu tražimo to neko uzbuđenje u svemu, svi mi želimo ekspandirati u bilo čemu, želimo se pomaknuti s mrtve točke i želimo živjeti punim plućima a ne kao one ribe u akvariju koje cijeli život provedu plivajući s jedne strane na drugu i s druge na pravu, pa tako i ja.
Kad mi nešto dosadi, kad to nešto prerastem onda se jednostavno mičem jer čemu se mučiti oko nečeg, ako nema ništa novo, već sve ide po starom i dobro utabananom putu - meni je to dosadno, u ljudskoj prirodi je da uvijek traži nešto novo, da istražuje i da ima svoj put napredka i ekspanzije...
Najvjerojatnije nikad neću ugasiti blog jer ovaj blog je jedna moja ljubav i puno je tu riječi istreseno da bih mogla samo tako izbrisati ga - ne, nema šanse, ali isto tako nemam baš toliko veliku potrebu za bloganjem kad mi nema nekog uzbuđenja...
Eto....
Post je objavljen 30.09.2015. u 14:16 sati.