Govorimo jedni o drugima
ne znajući kako riječi bole.
Zorom ranom ustajemo
stvoreni od majke zemljice
prinosimo kruh ustima i uzdišemo:
„blago nama siromasima“...
Strah dopire ljutnjom neba.
Jesmo li izdajice svega
što nam je utisnuto u srce rođenjem,
a potrebno je malo vremena
da njegujemo...
…potrebno je
samo malo vremena,
da posvetimo...?
Čemu? Kome?
Pitamo li se ikada...?
Zaplačemo u trenutku
kad težina pritišće grudi
ljutnjom iskaljujemo bijes,
a da smo samo malo vremena prinijeli
na dlanovima do oltara
…tek malo vremena
za mnogo što nam se pruža.
Proći će ljutnja neba
koliko god kišnih kapi da se slije
isprat će grijehe,
ali samo taj dan,
…a mi,
mi ćemo prinijeti kruh ustima i kazivati:
„blago nama siromasima“...