Komedija ili tragedija, sudbina ili igrokaz
Spremam se na susret generacija. Pišem Franji poruku da krećem i ostavljam tipkanje. Čim sam ušla u disko šaljem mu novu poruku. On želi znati kakva muzika svira. I piše mi da je jaaaaaaaako umoran.
Sutradan pišem novu poruku. Želim mu ispričati kao mi je bilo bez veze: muzika trešti, svijetla blješte, gužva prevelika. Malo smo se zadržale prijateljice i ja. Prestare smo za takvu buku i gužvaru.
Šaljem poruku. Netom prije odgovora prožme me jeza i ja znam da neće biti dobro.
Dado piše da je Franjo završio u bolnici. Ponovno se sva naježim. Počinjem se tresti.
Dado piše da je sada Franjo dobro.
Nekako se primirim. Sjednem za računalo sva izbezumljena i napišem pjesmu. Proslijedim je Dadi, Dado je sutradan il prekosutra proslijedi Franji. Franji se sviđa pjesma.
Počinjem sipati pjesme jednu za drugom. Komuniciram telepatski s Franjom.
Franjo se treba vratiti iz bolnice. Pokušavam s Dadom organizirati doček na poslu, kolači i sl. File se ljuti što ništa ne zna. A ja sam ta koja je to zakuhala.
Saznajem kad će se vratiti Franjo. Željno iščekujem njegov povratak. Dadi šaljem poruke na kojima otkrivam karte tko sam i odakle sam. Dado dobiva prazne poruke. Shvaćam da nas ne briše računalo već čovjek. Poželim mu da se sav zgipsa.
Dado kaže da se strpim, da su pronašli način…
U vrijeme kad se Franjo trebao vratiti moj telekomuikacijski operater me blokira zbog prevelike potrošnje. Treba mi nekoliko dana da riješim slučaj. Tipkam se s prijateljičinih uređaja. Komunikacija otežana, zbrčkana, nejasna…
Pomislim da nije to sve prevara. Djeca se zasitila igre.
Ponovno sam uključena. Šaljem poruke. Trajna mukla tišina.
Istražujem o Franji.
Isključujem se iz sustava. Prestajem mučiti sebe pisanjem, razmišljanjem, maštanjem. Ponovno živim svoj život. Sjetim se svako toliko Franje s osjećajem tuge i gubitka.
--------------------------------------------------------------------------------
Na mojem prvom postu o Franji netko se našalio da je možda već na Mirogoju.
Kad bi bilo tako, sve ovo pisanje dobiva jednu drugu dimenziju, osjetila bih to kao gubitak dragog prijatelja i prestala uznemiravati duhove.
No intuicija mi govori da je Franjo živ i zdrav, da nije ni debeljuškasta teta Lucija koja voli štrikati dok se tipka, da je zatečen mojim blogom, da mi se sada sigurno neće javiti i da je možda čak i ljut.
Evo upravo me zapljusnula Ananbonina realnost i kažem : „Franjo je laž, spačka, zafrkancija! Franjo je najimaginarniji tip na zemaljskoj kugli. Franjo je dr. Giacomo Cazanova. „
--------------------------------------------------------------------------------
Iako često kažem moj Franjo, po Ustavu Republike Hrvatske on je slobodna osoba, i poštujem njegov izbor.
A ja ću mu pisati i pisati. Za mene je Franjo živ, i ja ću ga kad-tad pronaći. Dok god mi živo srce bije. Jer ja zaslužujem…
Post je objavljen 23.09.2015. u 18:25 sati.