Ovih dana i nemam baš što za reći, napisati, pa zato čitam druge blogere, viceve, recepte, pjesme,fotografije, priče i ostavljam komentare, ne zato što sam uljudna,učtiva, a jesam stvarno, nego što mi se sve što pročitam sviđa. Kad nešto nisam shvatila, tad i ne komentarišem. Ne pišem da mi se sviđa, samo da sam nešto napisala, već mi se to i sviđa. Čitam vaše komentare na svom postu, pa onda čitam te koji su nešto napisali, vračam se u arhivu, provjeravam o ćemu drugi pišu, razmišljam o tome što su napisali, divim se njihovim putovanjima, čak sam pomalo ljubomorna na sva ta druženja, na sve dobre priče, pjesme. Mislim na te blogere. Ja sam netko tko se voli družiti, ali nekakvo je zatišje kod mene, a očekujem buru, možda i uragan. Pitam se zašto toliko želimo tuđe mišljenj, potvrdu, pogotovo od nepoznatih ljudi, zar nije lakše mamu, sestru, prijateljicu, kumu pitati kako im se sviđa pjesma, fotografija ili se bojimo loših komentara od poznatih i dragih ljudi, nego li recimo vas blogera. Možda želimo širu, raznoliku publiku ili jednostavno ja trenutno volim to uzbuđenje kad otvaram post,a neki komentar viri. Bolje bi mi bilo da se uzbuđujem zbog sexa, dobitka na bingu, recimo, ali što je tu je. Zbog vas sam zanemarila i vojvodu od poroka, dosadna mi brate, nikad ništa konkretno da se desi, iskrice frcaju,a oni se i dalje prave fini, a sex miriše u zraku. Uljudno, učtivo, uglađeno vam se zahvaljujem što postojite, jer ste unjeli malo šarenila u moj crno bijeli svijet.
Post je objavljen 15.09.2015. u 11:27 sati.