Rano jutro, pola šest, svako jutro putuje, pjevali su Novi fosili, Srebrna krila ili tko već. Tako i ja putujem, pola sedam stižem na odredište, lagano se krećem prema mojoj tvornici tuge, smijeha, razočaranja i veselja. Lagani znoj me oblijeva poput jutarnje rose, ali to nije od vrućine, dapače prohladno je, to je od starog dobrog stajskog smrada, tako nešto se nije osjetilo još od kad su se ljudi poslije brijanja polijevali s pola bočice Pitralona. Ooo, 'oću li ikad postati rezistentan ko' žohar da izdržim taj smrad. Ulazim u ambulantu, pravo osvježenje, znoj se pojačava na maximum po Richterovoj ljestvici jer sam počeo podrhtavati od promjene sa 20 C vani na 35C u ambulanti, naime, nemam klimu, zahvaljujući ekstremno brzoj administraciji čekat ću je do mirovine, da se odvrte natječaji, ponuđači, dostavi, postavi, tako da na samrti osjetim kako je raditi u ljudskim uvjetima. Otvoriti prozor, i mijenjati vruću prostoriju za prostoriju s manje celzijusa, a više smrada, ili gorjeti u vlastitom znoju, pitanje je sad. Nedavno sam bio kod uglednog specijaliste u Zagrebu, nema klimu, rekoh sebi, vidiš da je svima loše, barem da se malo utješim. I onda kreću radne akcije, zvijezda dana, bez pogovora, ulazi u ambulantu i počinje: Doktore, ne ide iz mene van. Pomagajte! Pitam ja:koliko to traje, odgovara 2 tjedna. Tad u šoku, upitam, jeste li pili kakav čaj, pokušali s čepićima. Ona me čudno gleda. Naime ja sam pretpostavio da se žali na konstipaciju, zatvor. Kaže ona doktore, nemam ja problema sa stolicom, mene muči uho. Mislim da ste sigurno čuli priču o uholaži, škarici ili kako već zovete tu životinjicu, slika u prilogu. Prema predaji naših starih, ako vam ta buba uđe u uho poludite. Ugl kaže ona da joj je buba ušla u uho i da je je škaklja, da će poluditi, pogledam otoskopom i vidim sve čisto na obje strane, kaže ona jeste je vidli'. Kažem ja, jesam, al dođite sutra da vam je izvadimo, "treba posebna pinceta". Do sutra, ja sam pripremio mrtvu bubu, hvala bogu oko ambulante ih ima kolko' hoćeš. Dođe na "zahvat" ja kao nešto vadim, i pokažem njoj bubu na brzinu i bacim je u smeće, kaže ona sad je super, bolje čujem, ne škaklja me, sve super. Par dana poslije dolazi i kaže, opet problem, kažem ja što je sad bilo, izvadili smo bubu, a ona odgovara; A JAJA, OSTAVILA JE JAJA. Uhvatim se za glavu i kažem u sebi stih od Alena Nižetića, :"Idem putem, glava dinja, opet pozdrav iz Rovinja, kakva će to biti noć..."
