Kad me sobom takneš
ogoliš me tako,
u tren zatrepere
svi drhtaji moji;
u bujicu se tvoju
visinom slapa slijem
i od svojih ne znam
koji drhtaji su tvoji.
U tom smo trenutku
nemir iste rijeke,
što požudom teče
tim koritom tvojim;
opako te skrećem
rukavcu k'o ušću
i postajem zemlja
da se tobom se pojim.
Kad me kao travu
suhu dahom pališ,
vrelinom te hlapim,
sav u mene staneš,
svaki tren je drugi
netaknuti beskraj,
dok te grlim njime
sebe meni daješ.
Nikad ne znam što sam,
voda ili zemlja,
il' vatre vreli zrak,
vatra iskre tvoje,
naga sve dok jesam
pred tobom, u sebi
svoja više nisam,
ti držiš sve moje!