Ja kao analogna osoba
( men kurbla zakon)
ne snalazim se
u digitalnom svijetu!
Javi mi najrođenija krv,
krv, krvi moje, da su za pol sata
do mene!
Ja se razletilla
(nisam ih ko obitelj vidla
godinu dana)
te palačike, te pohani kruh,
te pole krumpira sa slaninom,
pekmez od šljiva, kajsija,
ajvar, sir punomasni, domaći,
vrhnje,"volvska srcad"
slaninu, kulenova seka,
lubenica,vinogradaske breskve-
ma
sve što sam imala!
I dođoše,
ja sva presretna,
hoću ih
zagrliti,izljubiti,
sreća i radost
frca na sve strane
( od mene, a oni- ispružena ruka kao
da su došli na poslovni sastanak)
Djeca (Mala i Veliki)
na sva moja pitanja prpošna,
odgovaraju sa kulturno.
pristojno
da i ne,
minutu i pol,
da bi me pitali za šifru
interneta i onda
svako od njih na svojima tabetima, ili pametnim mobitelima,
jedno u fotelji, drugo na kauču,
sa 0 i 1 odgovaraju, razgovaraju
kao da se il nas ne poznaju.
I nudim ja sve njih - palačinkama-
ne hvala, neće(u četveroglasju)- nisu od raženog brašna!
Mala još pita jel pekmez organski-
šalim se-ak nađeš crva je
ona bljak,
pita još jel imam zdravog soka,
ja velim imam od bazge, višanja i kajsija, vode iz pipe i
cole,
ona bljak nemate niš 100 % voća,
đisus šta da joj velim, sve to ja brala, sve spremala, i velim joj-
imam soka samo s 100 % ljubavi,
ona u čudu - čiji je, nisam ga zapazila u reklamama.
A Veliki traži riblje štapiće (jel u njima uopće ribe ima)
ja- imam filete šarana, cijelu pastrmku, smuđa,kečigu,
sad ću ja to na tavici,
on veli ne- ni ne znam što je to,
pita za paštetu i hrenovke,
ja s knedlom u grlu niječno odmahujem glavom
al "spasi" me njegova majka - i s visoka reče-
hvala- budemo ih mi nahranili ,vodimo ih na pizu
i hot-dog!
I opraštamo se mi
(godine suživota i odvojenosti,
stale u nelagodnih pol sata)
i pitam-
vidimo se večeras kod Našeg
On - rod moj najrođeniji-
Ne,žurimo natrag, On (naš)nema interneta, a i Njoj (njegovoj)
se ne kuha, pa nećemo prespavati.Znaš kakvi su klinci!
Klinci?
Sutra sam te nedirnute, nutrionistički
anorganske palačinke, umjesto
mlinaca zapekla uz domaće pile,
dovezla Njega (našeg) i dok se blagujući, žalio,
na Svog i Mog,
ja sam ustavu podigla šutnjom,
da bujica razočaranja, tuge,
duboke povrijeđenosti,
ne proključa i ne strga,
tu tanjušnu krvnu nit
koja nas još samo veže
i rekoh mu-
(držeći ga za naboranu ruku)
- Ja sam tu vrlo stvarna,
nimalo virtualna!-
I možda je, u biti,
sve to s njima,
normalno, OKE,
a ja sam ta koja je
analogno ljudski,
demode!
Post je objavljen 17.07.2015. u 00:23 sati.