Dado je odrastao u gradu i svaki odlazak na selo doživljava kao avanturu.Tu životinje nisu u kavezu kao u ZOO, nego slobodno šetaju i možeš ih podragati.
Tog davnog ljeta stigli su purići.
Dado je uživao. Trčao je s njima, gledao kako rastu, milovao ih i kad mama ne vidi ljubio im je male glavice. Svi su purići rasli, osim jednog.Kad bi prišao hranilici, odgurnuli su ga. Nisu mu dali ni vode da pije.Ostali su postajali sve veći i jači, šepurili se krilima kao matorci, a maleni jednog dana nije mogao na noge stati.
Dado je panično odjurio kod bake. Oči su bile pune suza, jedva je promucao da je Purko bolestan..
-Što se može, neće preživjeti, dobro da ostali napreduju. Purice su jako osjetljive.
Dado to nije shvatio. Bolesni idu kod doktora. Znao je da postoji i doktor za životinje.Možda dr Neša ima lijek za Purka.
Baka je bila kategorična.
-Živina se ne liječi, to je previše skupo.
Poslije ručka, kad su svi odmarali, Dado je uzeo svoju kasicu prasicu, pa kroz rupu u ogradi u jedno, pa u drugo, treće dvorište, pravo kod dr Neše koji je pio kaficu.
-Odakle si se ti stvorio ??
-Donio sam sav novac da mi izliječite Purka.
-Purka kažeš ?? Znaju li tvoji za tu AVANTURU ??
-Baka kaže da se ne može izliječiti, ali ti si doktor, ti sve možeš.
Polaskan veterinar, nasmiješi se
-I što fali tom tvom Purku ?? Jede li, pije vodu ??
-Ne može, ne daju mu drugari.
-E, jesu mu drugari. Ovako ćemo, ti ćeš Purku svaki dan davati malo koprive i maslačka i paziti da pije vodu i jede hranu koju jedu i ostali. Za dva dana dolazim u kontrolu, a kasicu čuvaj, možda će nam trebati.
Dado ozbiljno kimne glavom i odjuri baki koja i nije bila oduševljena doktorovom terapijom. Pokazala mu je kako izgleda kopriva, djetelina.
-Sad je sve na tebi.
Dado se sjeti jako važan, a, .i već prvi susret s koprivom natjerao mu je suze.
-Ova trava ugriza.
Malo, po malo Purko je stao na noge, prvo nesigurno, a onda sve bolje. Za raliku od ostalih, nije se odvajao od Dade. Dado ga je šopao sa svim mogućim i ubrzo je Purko postao najveći na ponos Dade. Šetali su zajedno vrtom, Dado bi mu nešto pričao, a Purko je kimao glavom i puštao čudne zvukove. Ljeto je prošlo i Dado se vratio u civilizaciju.
Jesen je obojila drveće, baka i dida su se najavili za Dadin rodjendan i sve je bilo prekrasno. Život zna biti lijep.
Sve je bilo svečeno, torta sa šest svjećica na stolu, gosti pozvani.
-Purko je glavno iznenađenjem, donijeli smo ga.
-Purko, Purko, gdje si ??
Na svečano ukrašneom stolu, medju gomilom tanjura, čaša, i drugih tandrmoljaka, na pladnju je bio pečen Purko.
Dado nije vikao, nije ni zaplakao. Otrčao je u svoju sobu, zatvorio se i dugo, dugo ostao sam. Uzalud su ga zvali, pokazivali poklone. Tog dana je odrastao.
Prošle su godine. Dado je odrastao,stekao je svoju obitelj, odlazio je na selo, oprostio je okrutnost i nemar odraslih shvativši da oni drugačije misle.
Mnogo toga se promijenilo u životu, ali Dado nikad nije pojeo bilo koje meso.
Nije objašnjavao, jednostavno on je vegetarijanac, onaj pravi, ne onaj koji je to zbog trenutne mode ...
Post je objavljen 24.06.2015. u 07:52 sati.