....put je bio grozan...
Moja je nervoza prešla na Einya pa je većinu puta "prigovarao", stajao i tako mi zaklanjao vidokrug sa stražnej strane na što sam ja pizdila i derala se da je cijeli auto odzvanjao, no on nikako nije htio niti sjesti a kamo li leći.
Vrištala sam....
A onda sam stala sa deranjem, on je sjeo a ja se zapitala zašto sam takva.
Bojala sam se.
Kao i uvijek bojala sam se smrti. Ma šta bojala UŽASAVALA!
Stala sam dva sela prije Bjelovara i popila xanax. Cijeli. Nisam se štedila.
"Ovo će mi bar pomoći da ga golim rukama ne ubijem sama ako vidim slatkiše oko njega" tješila sam se a slika njega bespomoćnog i tetke koja ga opslužuje i oplakuje istovremeno me nije napuštala cijelim putem.
Stigli smo.
Tetka je iskočila iz svoje kuće i pozdravila nas.
Ja sam se, pod utjecajem xanaxa držala otupjelo iako mi nije izlazio iz glave naš zadnji telefonski razgovor u kome mi je siktala kako ne moram nit dolaziti nit zvati i ako je meni toliko teško slušati da bolje da zaboravim na njih i da...
Krenula je ka meni da me poljubi, no ja sam se izmakla korak u nazad i samo ju pozdravila.
Nisam ju gledala u oči.
To uvijek radim kad sam beskrajno ljuta na nekog.
...jednostavno tu osobu ne gledam u oči...gadi mi se...
"Idem provirit' da vidim jel spava" rekla je niti malo se iznenadivši što ju nisam poljubila. Jako je dobro znala što je na stvari.
"Ok" rekla sam, izvlačeći vrećice iz auta dok je Einy veselo odskakutao za tetkom.
"Seka, budan je!" rekla je tetka i otvorila vrata.
Ja sam prilazeći vratima zastala i duboko udahnula.
Ušla sam i krenula ka tati.
On je, suprotno mojim očekivanjima nastalim na osnovu tetinih žalopojnih opisa izgledao sasvim normalno!
Muzika je svirala, on je na krevetu poluležao polugol gledajući televiziju.
"EEEeeeeejjjjjjj" rekao je "pa tko je to meni došao?"
Gledao je u Einya koji mu je mašući repom, ali jaaaakkkoooo oprezno prilazio držeći lopticu u ustima.
Ja sam mu prišla i izljubila ga.
Spustila sam vrećice, pogledala ga i rekla "pa dobro izgledaš!"
Razrogačila sam oči a onda se okrenula ka tetki i mrko ju pogledala.
Ona je spustila pogled u sekundi izbjegavajući moj.
"Pa dobro se i osjećam!" rekao je "ne znam jel to zbog tableta koje si mi slala ili zbog željeza iz kopriva ali bolje se osjećam!"
Ja sam i dalje ljuto buljila u tetku koja nije dizala pogled.
"nemaš pojma koliko mi je drago što si bolje!" rekla sam i pogledala ga.
Pogled mi je bio tup od xanaxa.
Bezličan.
"Iskreno, po onom kako te tetka opisivala, ja sam mislila da umireš" izustila sam a onda su suze same od sebe krenule kotrljati se niz lice.
Gledala sam u pod u jednu točku dok su suze kapale s mog lica.
Nisam jecala.
Nisam šmrcala.
Nisam ridala.
Samo sam tupo i prazno buljila u tu točku a niz moje ledeno lice padale su suze.
Bilo mi je drago što je tati bolje.
Nisam plakala zbog njega.
Plakala sam zbog sebe.
Pitala sam se čime sam to zaslužila da me toliko svi psihički JEBU?
Kako sam toliko naivna?
Šta sam ja to toliko zgriješila da na ovaj način okajavam grijehe?
Da mi sipaju zlo i jad iz svih mogućih smjerova a ja taj jad tako spremno i pobožno skupljam i primam na sebe?
Do kad?
I koliko ću još moći to sve skupa izdržati?
Do kada?
Tatka je i dalje buljila u pod.
...tatu je zabavljao Einy...
A ja sam i dalje malodušno sjedila na tom stolcu i dalje ne shvaćajući ZAŠTO se to sve skupa dešava....
Post je objavljen 21.06.2015. u 09:25 sati.