Marketing
Uspomene malog princa
Autor nepoznat
Bila je seosko čeljade, a ja gradski deran. Družili smo se na ljetnim ferjama kada bih došao u ladanjsku kuću. Tog je dana bilo paklenska žega. Polio bih se vodom pa vozio gore-dolje ne bih li se rashladio. Spazio sam ju na dvorištu, pred kućom i mahnuo joj. Odmahnula mi je nazad i zaputila se k ogradi. Rekla je – Želim ti nešto pokazati.
- Pokaži.
- Čekaj me kod izvora, doći ću za dvadeset minuta.
- Ok.
Odvezao sam se do izvora i čekao. Umirao sam od dosade.
Napokon je došla.
- Dođi- rekla je i bez riječi pošla puteljkom u šumu.
Poslušno sam ju slijedio.
Zaklonjena stablima, gustišem, grmljem, visokom paprati, na mjestu skrovitom od pogleda ona se okrenu i pogleda me značajno:
- Jesi li spreman?
- Jesam.
Zadigla je haljinu. Ispod nje nije imala ništa. Spustio sam pogled naniže i zagledao se kao hipnotiziran. Prvi puta sam vidio izvor Svijeta! Kristušmiško!
- Sviđa ti se?
Klimnuo sam, progutavši knedlu.
Venerin brijeg već bje obrastao dlačicama. Zamijetio sam i male kovrčice. Krv mi je udarila u glavu, obrazi su mi se žarili poput pregrijanih keramičkih peći.
- Dosta za danas – reč ona iznenada i naglo spusti haljinu.
- Mislio sam da ćeš mi pokazati lisičju rupu ili nešto takvo – priznah naivno.
- Hi-hi – nasmijala se – pa i jesam.
Sjeli smo na neko rukom oboreno deblo.
- Mogli bi sutra na bazen – rekao sam.
- Ako me tata pusti.
- Zašto te ne bi pustio?
- Sa njim nikada ne znaš, on je malo fru-fru, čas ovako, čas onako. Kako mu puhne.
Grančicom sam počeo crtkarati po zemlji.
- Kada je bio malen sjekirom je odsjekao psu rep – prisjeti se ona.
- Zašto bi netko to učinio – začudio sam se.
- Kaže da je želio vidjeti psa bez repa.
Mogao sam to razumjeti, ali ne i okrutnost.
- Zašto ga jednostavno nije zamislio?
- Možda nije mogao.
- Nije imao mašte?
- Ne.
- Slušaj Dragice, ja bih želio da mi …
- Pst! – prekide me odjednom stavivši kažiprst na usta.
- Što je – upitah šaptom.
- Čuješ li?
Osluhnuo sam.
- Što to?
- Korake!
- Ne.
- Slušaj!
Naćulio sam uši.
Doista, netko je koračao u našem smjeru.
- Sakrijmo se – reče ona.
- Možda će nas mimoići – rekoh.
- Ne. Dođi...
Ustali smo i pošli na drugu stranu, iznenada ispred nas iskrsnu njezin otac. U desnoj je ruci stiskao sjekiru. Učinilo mi se da je oštrica bljesnula kao u nekom strašnom filmu. Blijed kao kreč pomislio sam – Nu da, evo ode i moj rep!
muzika za ugođaj: Dino Dvornik - Imam rep
Post je objavljen 14.06.2015. u 20:13 sati.