Marketing
Sezona lubenica
Neke žene hodaju u laganim, ljetnim hlačama na leptire,livade, lubenice, cvijeće. Neke imaju narančastu kosu u valovima. Neke su odvažne, neke žive u kalupu i kukaju. A snovi?? Kakve to veze ima s onim hlačama na lubenicu? Ima. Velike. Te neke hlače na lubenicu nose neke druge žene, ne mi. Na nama to ne izgleda dobro. Nemamo baš najsjajnije noge. Nemamo ni torbicu koja bi išla uz to. Nemamo ni cipele koje pašu. Nemamo majicu koja bi u toj kombinaciji izgledala skladno. Nemamo. I onda te hlače gledamo u izlogu ili na drugim ženama. Život prolazi, a netko drugi nosi naše hlače. Netko drugi nosi naše cipele. Netko drugi živi naše živote. Netko drugi je budan i živi. Mi spavamo i čekamo petke, Božić, ljeto, snijeg, sunce. Život se odvija i kada pada kiša. Zato postoje gumene čizme i kišobrani. Neki ljudi imaju dosadne kišobrane, neki obojaju ulicu kojom kroče.
Petak je. Sunčano jutro se nacrtalo u najlipšem gradu na Svitu. Ušla sam u vlak i izašla na stanici na kojoj smo se dogovorili dan ranije. Uzela sam dvije kave za van i u salvetu zamotala par kockica smeđeg šećera. Moj dan ne započinje vremenskom prognozom ni brojanjem kumulusa, kumulonimbusa, stratusa, stratokumulusa, altostratusa i nimbostratusa. Moj dan započinje kavom. Oblake promatram isključivo da vidim u što se pretvaraju. Ponekad se tu nađu šalice, slonovi, brda, zdjele. Kumulonimbusi su OK. Čizme imam. Kišobran isto tako.
Vozimo se kroz prekrasan krajolik Bavarske na putu prema Innsbrucku. Innsbruck je bajka. Innsbruck je ulaz u jedan sasvim novi vijek. Tu zaboraviš na hlače na lubenicu i pitaš se di ti je ostala krinolina. Poželiš stavit šešir na glavu i kretati se graciozno
glavnom ulicom.
"Sandra, Italija je jako blizu, znaš?" - kaže on naivno, ko da ne zna s kim ima posla.
Sandra je u tom trenu osvojila jack-pot, oči su joj se pretvorile u staklaste zvjezdice, oko glave se zasjala aureola a osmijeh se razvukao sve do ušiju.
"A daaa?"
Vozimo se kroz južni Tirol. Pjevušim Diamante od Zucchera i gledam u kilometarsku liniju vinove loze koja se nanizala u našem smjeru. Odavno ne vidjeh takav mir, spokoj, zelenilo razbijeno potocima i šarenim planinskim kućicama. Ne bih se mogla preseliti tu, ne bih znala živjetu u tom miru. Minhen je od mene napravio frikušu koja je definitivno postala ovisna o pozitivnom stresu i adrenalinu, ali odmaranje uma u južnom Tirolu bi mi s vremena na vrijeme dobro došlo. Svaka autostrada te nekud odvede, ova te odvede u raj na zemlji. Isključiš mobitel, staviš šešir i bosim nogama brčkaš po potoku. Posao zaboraviš, njega danas ionako nema. Sve ono čega trenutno nema nije sadašnjost nego budućnost, a u budućnosti ne živiš. Živiš sada. Sada su tu potok i bose noge. Sve ostalo je nešto sasvim drugo i nebitno je.
Putovat' ćemo sutra. Živit' ćemo sutra. Bit' ćemo odvažni sutra. Sutra je budućnost a u njoj ne živimo. Ona je nekako apstraktna.
Ulazimo u Veronu. Gledam kroz prozor u nadi da ću ugledati Nicolov kiosk u kojem pravi najbolja cappuccina. Nicola sam upoznala prije par godina u Minhenu. Presjekli su nam se pravci i zalutali smo u taj neki prijateljski prostor u koji tako lako puštaš ljude kad se nađeš u sasvim novom gradu. Shvatiš da su i drugi ljudi usamljeni, pomalo izgubljeni i željni razgovora, pa se svaki osmijeh vrati stostruko. Ja sam se poslije par tjedana vratila u Dalmaciju, on nakon par mjeseci u Italiju. Sada sam tu. Stojim na pješačkom prijelazu i čekam da se crveni čovječuljak pretvori u zelenog. Naravno da on ne zna da sam tu. Do prije pola sata nisam ni ja znala da ću biti tu.
Susret s njim neću opisivati. Neke momente ne možemo prenositi uz ne znam kakve vokabularne sposobnosti. Neki momenti se prožive i posve je nebitno tko je što rekao. Život je pun takvih momenata ukoliko im odlučimo otvoriti vrata i pustimo ih da se razlete.
Jedno prijateljstvo iz Minhena odvelo me je u Veronu. Kupila sam haljinu na pruge i pitam se di me ta haljina vodi.
Svaka misao je put ka nečemu. Sezona je lubenica.
Post je objavljen 11.06.2015. u 23:13 sati.