Na danasnji dan, pre tacno 19 godina, 06.02.1995.godine slusala sam Radio Beli Manastir i poruke nasih najmilijih iz ravne Slavonije za rodjendan Denisovih roditelja (isti datum).
Medju brojnim porukama procitana je i pesmica bake Dusanke, moje mame, koja je svoje unuke videla 3 godine ranije, 06.02.1992.godine kada je stigla u Tuzlu poslednjim linijama (nekim autobusom iz Vukovara, preko Srbije), bez obzira sto je svi odgovarali od poduhvata. Od tada smo komunicirali samo porukama preko Crvenog krsta…
Radio Beli Manastir 06.02.1995.godine - Poruka dragim unucima
Denisu i Igoru, nakon tri godine ratne da se nismo videli
Dragi Deno i Igore,
oči crne mile moje,
baka vas je poželela
tridesetšest meseci
da vas nisam videla.
Kad sam od vas odlazila
u obraz sam vas tiho poljubila,
da vas ne bih probudila,
jer ste miran sanak snili,
bezbrižni ste tada bili.
Mi živimo svi u nadi
da će dani sretniji svanuti,
pa ćemo se opet
sretni zagrliti.
Neka vam se ispuni
svaka želja vaša
to vam žele deda i baka
iz sela Silaša.
Dušanka Manojlović, Silaš - 06.02.1995.godine
A danas, 06.02.2014.godine, tacno na nas rodjendan (suprugov i moj) jos jedno rociste na Kantonalnom sudu u Tuzli je odgodjeno…
Iz proceduralnih razloga - shvatam i u redu je.
Naime, dopuna nalaza tima sudskih vestaka je kasnila, tako da ne bi bio ispostovan zakonski minimum od 8 dana koje strankama u postupku treba dati za izjasnjenje na isti.
Sledece rociste, i po svemu sudeci poslednje, je 14.02.2014.godine.
Do tada cu pripremiti i zavrsnu rec, koju sam napisala jos za prvo rociste 30.09.2013.godine, ali cu ga dopuniti osvrtom na dopunu nalaza vestaka.
Mirna sam, znam da sam u pravu… ISTINA I PRAVDA uvek na kraju pobedjuju!
IZDRZACU SVE!
To dugujem svom sinu Denisu…